Kada pomislim na Njujork, kao i, pretpostavljam, većina vas, pomislim na razne, heh, ikoničke slike – zgrada Empajer stejt, Kip slobode, kule bliznakinje, Keri Bredšo. Među prvim slikama koje se jave, a svakako ni među drugim, trećim, pa ni mnogo kasnijim, nije plaža.

Ipak, Njujork ima plaže. I to ne jednu, već više njih – Brajton bič, Long bič, a u blizini je i famozni Džerzi šor. Iz nekog razloga, Njujorčani nisu ponosni na tu činjenicu i uglavnom su pokušavali da nam objasne kako je super da se zaputimo negde u unutrašnjost, u brda i planine, na jezera. Sve to nam je, nekako, sa fotografija po internetu, ipak izgledalo kao da bismo se zaputili u srpska brda, planine i jezera, a želja nam je bila da omirišemo okean, umočimo tabane sa ove strane Atlantika, valjamo se po pesku i jedemo boršč. Pravo mesto za to je upravo Brajton bič, plaža koja se proteže kraj poznatog Koni Ajlenda.

Koni Ajlend zapravo nije nikakvo ostrvo, kako bi se iz imena moglo zaključiti, već predstavlja krajnji obod Bruklina, dole, ka okeanu. Zaposeli su ga uglavnom ruski doseljenici, što se jasno čuje dok šetate po obali i osluškujete razgovore oko sebe, ili pak jasno vidi kada odmaknete malo od famoznog luna parka i zađete u omanji niz restorana koje smo prvi put videli u epizodi Entoni Burdena. Za odlazak smo odabrali vreo, radni dan, tako da smo se u metrou uglavnom vozili sami, do te mere da smo se pri kraju vožnje pomalo i zabrinuli gde smo to uopšte  pošli. Brige su nam na poslednjoj stanici razvejale živopisne grupice šarene omladine (moram da budem politički korektan, ali znate šta hoću da kažem) u šorcićima i sa peškirima, namontirani po poslednjoj modi iz geta (čitaj: u modi je moda iz 1968. g.) kako razmahano i razgalamljeno odlaze ka suncu.

Kud oni – tud i mi.

Iz metroa se prvo, kroz niz prodavnica, krofnjaonica i kafanica rashlađenih na sibirske temperature izbija u saharsku ožegu parkinga luna parka. Luna park, koji se zove Luna Park, je ogroman, i prepun šarenih skalamerija namenjenih da vas zakovitlaju, izvrnu, zavrnu, i generalno vam izmeste ono što je bilo unutra – napolje. Oprezno smo ga obišli, odmeravajući na koji bismo se rolerkoster usudili da se popnemo, i dogovorili da ćemo tu doći posle. Posle čega? Ni sami nismo znali, ali gledajući ljude koji su se naopačke kotrljali niz rolerkoster jašući drvene konjiće, bili smo složni da to svakako neće biti sada.

Uspešno odolevši zovu dvadesetometarske opruge koja vas frlja pravo uvis, pa naglavačke, izbili smo na drveno šetalište koje se proteže paralelno sa predivnom, peščanom plažom. Pošto je bio radni dan, a i realno, tek je pred-sezona, nije bilo nikakve gužve. Mišićavi Baywatch momci šepurili su se po svojim osmatračnicama, najšarenije porodice piknikovale su po pesku, grupice tinejdžera i omladine tu i tamo su se producirale jedni pred drugima, puni nade i hormona, svi uglavnom mirni i opušteni, sa izuzetkom najmlađih koji bi, neumorno, vrišteći pobegli od svakog talasa, a potom se znatiželjno vratili da dočekaju sledeći. Svuda po plaži su bile izdignute zelene zastavice i krstarili su čuvari i obezbeđenje – ne bez razloga, jer je ipak u pitanju okean i struje umeju da budu snažne (tako smo naučili da, ako vas zgrabi “riptide”, valja plivati lateralno u odnosu na obalu dok vas ne pusti). Takođe, u vodi ima svega i svačega, između ostalog nekakvih jegulja, i ko zna kakvih sve nemani. Predveče, kako su talasi nabujali, tako su i zastave zamenjene crvenim, i isto to obezbeđenje zdušno je krstarilo uzduž i popreko vadeći iz vode ponekog upornog plivača koji se nije obazirao na upozorenja i signalizaciju.

Prošetali smo po plićaku, umočili nogice (voda je hladna, ali se brzo navikne čovek – ništa mnogo hladnija od, recimo, hrvatskog Jadrana, ali mi iz tehničkih razloga nismo mogli ništa dublje), i prisetili se da smo ne tako davno radili to isto, samo sa druge strane tog istog okeana, na obali Portugalije. Malo smo posedeli ispod drvenog mola, a potom se ispeli na njega i prošetali čitavom dužinom, kraj niza pecaroša, uživajući u pogledu koji se sa tog mesta pruža na čitavu plažu, ali i okolna ostrva i krajolik. U povratku sa mola, jedan od  pecaroša uzviknuo je, potegao štap, i ubrzo na daske izvukao ražu! Ne želeći da je zadrži, stručno je izvukao jednu udicu, pa drugu, već oko treće se pomučio – morao je da se upre nogom i upotrebi klješta, a potom je istim tim klještima vešto zgrabio za rep (u kojem imaju bodlju, kao što znaju svi ljubitelji pokojnog Stiva Irvina), i prebacio preko ograde, nazad u okean.

Brajton bič je, možda sam već rekao, ogromna plaža, i odlično je uređena. Na svakih pedesetak metara nalaze se fontanice sa pijaćom vodom, a na svakih dvestotinjak nalazi se comfort station, iliti po naški rečeno – klonja, održavana i pristojno čista, rekao bih čak izuzetno čista s obzirom da se radi o javnom WC-u. Kada dovoljno odmaknete od luna parka, polako počinju da se ređaju prvi ruski restorani – izbor je manje-više svuda isti, tako da smo birali na osnovu cene i bogatstva ponude u lunch special paketu. Svakako smo hteli da probamo boršč (čorbica od povrća kakvu je pravila moja baka), a sve ostalo smo birali nasumično. Atmosfera je tu krajnje ruska – od limenih stolica i istočnoevropskog šmeka restorana nalik onima sa naših železničko-autobuskih stanica, preko plastičnog cveća, do kelnera koji je pravi kelner, sa sve belom košuljom i izraženim slovenskim naglaskom (vil ju hev sam boRRRsch?).

Ruska hrana nije bila preterano egzotična, ali jeste bila prilično obilna, tako da nam je posle toga ostalo samo da se izvalimo ponovo na sve prazniju plažu, pod sve slabije sunce, i da natenane varimo posmatrajući prolaznike, sa žaljenjem se prisećajući da, eto, ah, baš i nećemo stići na rolerkoster, jer avaj, eto, upravo smo jeli i puni su nam stomaci, i pažljivo planirajući da nam sledeći dolazak na Brajton bič svakako potkači četvrti juli, ne bismo li mogli da učestvujemo na svetski poznatom nadmetanju u izjedanju hrenovki kod Nejtana (muški rekord 68, ženski 41).