Nakon živopisnih aktivnosti od prethodnog dana, došlo je vreme da se malo opustimo. Drugarica i bivša koleginica Majda nas je pozvala kod svojih drugara na žurku na vrhu zgrade, na vrhu Menhetna. Tamo je trebalo da dođemo od 9, tako da smo ostatak dana planirali da provedemo opušteno, bez preteranog umaranja, kako bismo izdržali taj ludi njujorški noćni život.

Ustavši opasno blizu podneva, zapucali smo na doručak u pravi američki dajner – limena kućica zaobljenih uglova, tapacirane stolice, besplatna dopuna kafe (ako preživite prvu šolju), i naravno, nisam mogao, a da ne naručim taj kamen temeljac svakog kvalitetnog američkog doručka – palačinke sa sirupom od javora. Kao što ste svi već verovatno primetili po filmovima – palačinke su im deblje i manje od naših, a evo, sad mogu da posvedočim i da je testo drugačije, mnogo je vazdušastije, ali zato i masnije i teže pada na stomak – ukusno je (prizvuci vanile i oraha), i stigao sam do tačke kada više nisam mogao da jedem, ali mi je u stomaku i dalje bilo praznog prostora.

Potom smo nastavili da bazamo po Bruklinu. Imali smo neodređeni cilj da stignemo do jedine (da, jedine) prodavnice MMA opreme u ovom gradu, za koju se ispostavilo da je nedavno prerasla u kompletan klub za borilačke veštine, ni manje ni više pod pokroviteljstvom legendarnog Henzoa Grejsija. Ljubazni momak koji tamo radi nam je sve objasnio u detalje, i pozvao nas na po jedan probni, besplatan čas (iako mu je bilo jasno da bi to bio i jedini), ali je mene uhvatila prpa, što zbog kondicije koja je za ove tri nedelje otišla dođavola, što zbog toga što je to vrlo ozbiljna sala o kakvoj Srbija, za sada, može samo da sanja, a ja sam poslednji put ozbiljno sparingovao dok sam još imao kose na glavi, pa sam obećao da ću svakako doći, što do danas nisam učinio.

Zaludni, nastavili smo malo da bazamo po Bruklinu i naleteli na potpuno raspadnutu starinarnicu koja se prostire ispod čitave jedne zgrade, u rashodovanom podrumu. Nema baš od igle do lokomotive, ima najraznovrsnijih krševa i krntija po preteranim cenama, i preslatka cica-maca, jedna od retkih koje smo ovde videli da se slobodno šetaju ulicom (videli smo, možda, ukupno dve, ne računajući ove dve domaće sa kojima živimo).

Potom smo pošli u kraći pohod na filmske ili po drugom čuvene lokacije. To vam je, u Njujorku, nezgodna aktivnost, iz više razloga. Ponajpre, filmovi se uglavnom snimaju na drugoj obali, u Los Anđelesu i okolini. Ako se film i snimi u Njujorku, najčešće se za lokacije koriste ili neugledni ćoškići, hoteli, ulice, ili se koriste opšta mesta, kao što je Kip slobode ili zgrada Empajer Stejt, što svaki turista vredan svog foto-aparata svakako pre ili kasnije obiđe. Osim toga, Njujork je ogroman – da biste stigli bilo gde, potrebno je dosta vremena, tako da se slabo isplati potrošiti po 30-40-50 minuta vožnje i presedanja po metroima da biste proveli 5 minuta fotografišući se negde. Tako smo spisak skratili na tri lokacije u, manje-više, nizu, bar po stanicama metroa, i pošli u pohod na prvu koju, zahvaljujući smušenom objašnjenju na jednom od sajtova, odmah nismo našli. Ta je zgrada (Brooklyn-Battery Ventillation Tunnel Building – sedište Men in Black iz istoimenog filma) potom postepeno, zbog nemogućnosti da je nađem, prerasla u mog ličnog belog kita – nije ni po čemu bitna, ali je ovo već bio drugi prolazak po tom kraju i već drugi put nisam uspeo da je nađem, što je počelo da me izjeda do te mere da sam bio rešen da je u nekom trenutku iskopam, pa ne zvao se ja Lorimer.

Druga na spisku je sedište Ghostbusters iz, opet, istoimenog filma, i njega smo pronašli bez problema, usput prošavši kroz postavku gde je u tom trenutku sniman neki, ne saznasmo koji film. Toga, takođe, po Njujorku ima na sve strane – u tri nedelje smo sasvim slučajno i neplanirano naleteli na tri različita snimanja, nasumično bazajući gradom. Treća i poslednja za taj dan je bila lokacija na kojoj je ubijen Džon Lenon. Bez problema se nalazi, i oko nje se vrzma brdo turista koji stidljivo fotografišu, ali je interesantno da makar ni najmanjom plaketom nije ni na koji način označeno to mesto. Neko vreme smo nagađali da li smo na pravom mestu, kružili okolo, ustanovili da drugog ulaza u taj hotel nema, te na kraju, na osnovu ponašanja ostalih prolaznika u belim čarapama i sandalama zaključili kako nema druge – to je to.

O žurci u Harlemu neću mnogo da vam pričam – umnogome je slična kućnim žurkama kakve se održavaju u Beogradu, s tim što je stan urbani arhitektonski masterpis, muzika je tiša (iako su najviša tri sprata zgrade bila prisutna na žurci, tako da buka nije imala kome da smeta), a svi  ćeretali jedni sa drugima nadjačavajući je. Pored Majde, dočekalo nas je i nekoliko devojaka koje OBOŽAVAJU Srbiju, tako da smo imali društvo za razgovor. Predivan skup liberalno obrazovanih ljudi koji se interesuju za svet selio se iz stana na terasu i obrnuto, koliko je rominjava kiša dozvolila. Ipak, u nekom trenutku nas je ophrvao danima taloženi umor, i povukli smo se relativno rano, ostavivši društvo da do zore proliva crno vino po belom krovu harlemske četvorospratnice.