Svakog turistu, pre ili kasnije, ophrva neki bacil.

Mene je dva dana ranije, dok smo spavali, nešto oštro počelo da grebe po grlu. Zaspali smo u vruće veče, kraj otvorenog prozora, pokriveni samo laganim čaršavom. Probudio sam se otkriven i smrznut, sa glavoboljom koja se ubrzo razvejala, dok je bol u grlu bio nešto uporniji, ali je kasnije istog dana i on nestao. Sledeće noći smo se ogrnuli ozbiljnim ćebetom, što se pokazalo kao surova greška – ćebe je, zapravo, bilo jorgan punjen perjem, i oboje smo se ujutro probudili ubijeni u pojam od alergija koje su podivljale. Amerikanci, inače, ne praktikuju uvlačenje ćebića i jorgana u navlake, već samo stave dodatni čaršav preko sebe, tako da su se sićušna perca razvejala svuda po nama i po sobi i po stvarima. To je načelo lepšu polovinu našeg dvojca, i potom je do kraja putovanja vukla kijavicu/kašalj promenljivog intenziteta, iako smo se brže-bolje rastosiljali tog jorgana.

Dotični intenzitet je svoj vrunac dostigao trećeg dana, te smo rešili da odlasku u grad pristupimo vrlo oprezno – lagana šetnja, doručak gde stignemo, potom odlazak do centra da vidimo ima li jeftinih karata za nešto na Brodveju, a dalje planove smo rešili da ostavimo da vise, u odnosu na raspoloživost karata i zdravstveno stanje. Na naše iznenađenje, jeftinih karata jeste bilo, i to za matine predstavu u dva popodne, za Porgi i Bes, naš prvi izbor – što je značilo da taman imamo vremena da pregrizemo neki mali ručak i smestimo se u pozorište. Poučeni domaćim iskustvom, nismo očekivali previše od matine predstave, iako su karte papreno skupe. Kad kažem papreno, stvarno mislim papreno – 75 dolara za drugi red do orkestra, na popustu od 50%. Znate već kako ide matine kod nas – dođu glumci, odrade jednu turu za decu, vojsku i slučajne prolaznike, pa onda uveče, u prajm tajmu daju od sebe šta mogu (što po mom neskromnom mišljenju u Srbiji uglavnom nije mnogo).

Brodvej inače funkcioniše po principu da se u jednom pozorištu, tokom jedne sezone, igra samo jedna predstava, ponegde samo u jednom, ponegde u dva termina dnevno, i onda se predstava skida sa repertoara. Sale su uvek pune, ili bar pristojno popunjene, glumci su uglavnom veoma poznati (u Eviti, recimo, igra Riki Martin, aaaaaaaa), a američka publika je neobična, za nas, u dva aspekta. Prvi je da se poput male dece raduju svaki put kada nastrada negativac – ovo smo iskusili i u pozorištu, i u bioskopu. Drugi je taj da po završetku predstave, glumci izlaze da se poklone, dobiju aplauz, zavesa se spušta, svi ustaju i izlaze – nema bis, nema više naklona, nema upornog aplauza, ma koliko da je nastup bio dobar.

Uglavnom, pregrizli smo ručak, i trpeći glavobolju i slinavljenje, progurali se kroz predivno starinsko pozorište u drugi red, tik do “rupe” za orkestar i odmah ispod pozornice. Dok se orkestar štimovao, obišli smo WC, izduvali noseve, i raspakovali bombone. Svetla su se pogasila, orkestar je raspalio po uvodnoj temi, publika se utišala, a ja ću u ovom trenutku da prepustim tastaturu članu našeg dvojca koji je nadležniji da piše o iskustvu koje nas je potom omađijalo.

***

Šta reći, ako ste ikada pustili suzu na muziku, film ili predstavu, onda znate o čemu pričamo. Onaj osećaj da ste prisutni, da razumete i da je momenat savršen. Gledate i slušate uzdržanog daha i ne želite da se završi. Instinktivno osećate da je pred vama kompleksno delo koje je bezbroj puta uvežbano, izvedeno i dovedeno do savršenstva. Zaboravite na razna pozorišta i predstave u toku kojih pokušavate da ignorišete sva nesavršenstva da biste uopšte doživeli suspenziju neverice, da je ovo nešto sasvim, sasvim drugačije. Ne želite da se završi, ne možete da dočekate da vidite šta će sledeće da se desi, koja je sledeća pesma, uživate u rezonantnim crnačkim glasovima i kombinaciji džeza i opere, prepoznajete numere ali ih prvi put zaista čujete. Potom stiže osećaj divljenja jer, pored neverovatnih glasova, glumci/pevači/igrači (tu mislim i glumice 🙂 imaju neverovatna tela – snažna, napeta i okupana znojem od koncentracije i reflektora. Potom primetite pažljivo promišljenu scenografiju i kostime. A potom stiže osećaj ljubomore jer ne znate kada ćete imati priliku da još jednom prisustvujete nečem sličnom. I tako u krug. Evo da vas malo zagolicamo: jedna tema i Trailer, s napomenom da je uživo još lepše…

I na kraju, stiže osećaj iscrpljenosti, jer ste tri sata bili u potpunosti prisutni telom, duhom i svim čulima, i shvatate da duže ne biste izdržali jer sledi otupljenost na eksploziju sve te lepote. I zapitate se odakle glumcima snaga, i fizička i emotivna, da istu stvar ponove još jednom pet sati kasnije.

***

Da se oglasim i manje nadležni ja.

Mrzim pozorište.

Iskreno ga mrzim, znam da to deluje nekultivisano, ali mislim da je u pitanju sporiji mali bata filma, da zahteva previše pretvaranja i napora da se čovek unese u nakaradne kulise, a da “pozorišna gluma” zapravo predstavlja mahnito glumatanje, te da “tako se to radi u pozorištu” predstavlja samo jeftino pravdanje za očajne glumce. “Teatralno” za mene nosi sve negativne konotacije koje ta reč obično podrazumeva.

E, pa sa brodvejskim Porgi i Bes sve to leti u vodu. Sve vreme sam im apsolutno verovao. Kulise nisu bile kulise, bile su straćare i poljane. Pustio sam suzu, na više mesta. Nešto mi je povremeno treperilo u grudima. Sedeo sam zadivljen profesionalizmom, veštinom, iskrenom emocijom koja je zračila sa scene. Sedeo sam ne verujući da ta prokleta žena rida svom silinom i peva svom silinom u istom prokletom trenutku.

Kada se završilo, izgmizali smo, trepćući, na popodnevnu gužvu Tajms Skvera, i rešili da je to bilo to za taj dan. Bolest manje-više, nju bi naša lepša polovina još i istrpela, ali emotivni šok je prosto značio da je vreme za metro i za krevet, i da ćemo sa Njujorkom nastaviti narednog dana.