Priznajem da je ideja o promeni tri stana tokom boravka u Njujorku potekla od mene, i koliko god se ova jedna promena boravišta na pola odmora ispostavila kao dobra stvar, toliko nam apsolutno ne bi trebala još jedna znojava, nervozna selidba sa gratis pakovanjem i raspakivanjem. Ovako smo boravili u dva relativno različita, mada ultimativno vrlo slična kraja Bruklina (od ortodoksnih Jevreja i njihove sirene za objavu Sabata se ne može pobeći), i potrošili samo jedno prepodne da shvatimo da, iako od mitske jeftine, a kvalitetne odeće nema ni znaka, da samo zbog kupljenih i dobijenih knjiga počinjemo da kipimo iz dve torbe koje smo poneli.

Naša nova gazdarica Reni je potpuni šiz. Mlada, jedva napunila dvajes’ čet’r ili tu negde, a već je bila na dodeli Gremija sa svojom producentkinjom Lindom Peri. Uprkos dva snimljena albuma i glamuroznom početku karijere, u preskupom Njujorku i dalje izdaje sobu i konobariše sa strane da dopuni prihode. Zatekli smo je u mahnitom usisavanju i pranju naše posteljine, a u pauzi između pozdrava i grljenja i ushićenog objašnjavanja gde je sapun, a gde toster, uputila me je u lokalnu bruklinšku prodavnicu muzičkih instrumenata, tri ćoška dalje, za koju veli – ako neko u ovom gradu ima bendžolele, to su onda oni.

Ostaviviši je da nastavi sa usisavanjem i vešerajem, pošli smo do obližnje obale Ist Rivera i ustanovili da je najveći deo obale u ovom kraju u privatnom vlasništvu, te da je izlaz na samu obalu moguć samo u parkićima i šetalištima od kojih je jedno, eto sreće, stotinjak metara od našeg stana. Na istom mestu se nalazi i mol sa kojeg trajekt vozi širom Ist Rivera, te smo uskočili i provozali se do 34. ulice, usput izbegavajući izuzetno hrabro jato kajakaša koji su se zaputili ko-zna-kud. Ovo “hrabri” ne kažem zato što su isplovili u kajacima po oblačno-vetrovitom danu, čak ni zato što su opa-cupa sekli put trajektu i kojekakvim teretnim baržama, već zato što su se zaputili u tim orahovim ljuskama u Ist River, sa mogućnošću da se preture, dobro natope, i potom svetle u mraku ili im pak izraste treća ruka na čelu. Uprkos sve rigoroznijim zakonima o zaštiti životne sredine, lokalni živalj i dalje nimalo ne preporučuje kupanje ni sa jedne strane Menhetna.

Sa izuzetkom Kipa slobode i Metropoliten muzeja, uglavnom smo već obavili sve standardne turističke aktivnosti koje smo predvideli, tako da smo planirali da ostatak vremena bazamo naokolo, razgledamo izloge, ljude, upijamo atmosferu i generalno, uživamo u Njujorku. Tako smo i proveli ostatak dana, sve dok nije došlo vreme za brodvejsku predstavu za koju smo prethodnog dana kupili karte. Ušuškali smo se u poslednji, najjeftiniji red predivnog, kitnjastog amfiteatra, i uživali u klasiku (Harvi, 1944, Meri Čejs, Pulicer za dramu), u kojem je glavnu ulogu tumačio preslatki Džim Parsons.

Posle predstave, tragajući za nečim da prezalogajim i za našom stanicom metroa, naleteli smo na stakleni “akvarijum” krcat kamerama i monitorima, po kojem se dosađivala grupica bradatih muškaraca, dok su dvojica glatko izbrijanih i utegnutih u odelca za stolom premetali nekakve papire. Trebalo nam je par trenutaka da povežemo prizor pred sobom i reklame koje su se vrtele na monitorima ispred zgrade, i da shvatimo da je to TV studio, i ekipa koja čeka da prođe reklamni blok. Sačekali smo sa njima, u nadi da ćemo moći da pokazujemo nepristojne gestove iza voditelja, ali avaj, u pitanju je bio samo sportski pregled, tako da kamere nisu ni uključivali, samo su čitali sa  telepromptera dok su išli snimci sa trake (molim da primetite ćelavog uljeza kako viri u pozadini).

Stotinak metara dalje, ponovo čudan, a opet tako poznat prizor – kordon policije, upaljena rotaciona svetla, i gomila mladih, čupavih, dlakavih, smešno ošišanih i dronjavih, sa transparentima, ispred zgrade CHASE banke. Sede na fontani, stoje raštrkani po trotoaru, lupaju u šerpe i lonce, uzvikuju parole. Zastali smo i mi, i iskoristili priliku za foto sešn. Potom se situacija zaoštrila – glavni policajac je isukao megafon, i objavio kako je obezbeđenje zgrade izjavilo da je fontana privatno vlasništvo, te da svi koji sede na njoj neovlašćeno borave na privatnom posedu, čime, tehnički, krše zakon. Ljubazno je zamolio omladinu da ustane sa fontane i da svoj protest nastave na javnom zemljištu, odnosno trotoaru. Svi koji su ga poslušali, ostali su da protestvuju. Svi koji su bili tvrdoglavi, zaradili su plastične lisice i prošetali u maricu. Protest se nakon toga nastavio, ali mi više nismo imali volje da pratimo, pošto je izgledalo da je najzabavniji deo prošao, i da je na ulice Njujorka vraćen red i mir, što je bio signal da se nas dvoje povučemo sa njih, makar za taj dan.