Pošto smo počeli sitno da brojimo, došlo je i vreme da sa spiska precrtamo ono malo znamenitosti koje su ostale neposećene, te smo ovaj dan planirali da provedemo u vožnji trajektom do Steten Ajlenda, varijanti obilaska Kipa slobode za gledaoce sa jeftinijim ulaznicama i drastično smanjenim gužvama koju nam je preporučio naš drug, sad već lokalac, Bogi. Međutim, kako to već biva, jedan pogled kroz prozor, u sumorne oblake, vetar i hladnjikavu kišicu preusmerio nam je misli na zatvorenije prostore, te smo preskočili krstarenje, i pošto smo se probudili prekasno za muzej Metropoliten, zadubili mo se u mapu pokušavajući da uparimo znamenitosti nižeg reda važnosti sa prodavnicama do kojih smo hteli da navratimo ne bismo li obavili makar delić onog neizmernog šopinga koji su nam svi obećavali, a koji se nije materijalizovao.

U železničkoj stanici Grand Central smo jednom već bili – prolazili smo tuda, i prelazeći sa jednog prevoza na drugi, prošli smo kroz njen glavni hol. Ipak, bio sam dovoljno dosadan svojim insistiranjem da je obiđemo i ispred, kao i da se zavučemo malo po hodnicima i prolazima. Sa jedne strane, ipak je to najveći železnički terminal na svetu – iako smo prema tim “ovo je najveći …” tvrdnjama nakon četiri najveća akvarijuma na svetu i šire već pomalo oguglali. Sa druge strane, svega par dana ranije smo gledali Avengers, i dobar deo filma se dešava baš tu, ispred stanice, te sam hteo da navratimo i ispentramo se na isti prilaz i osmotrimo kako to izgleda u stvarnosti, pre nego što invazori iz dimenzije iks sve razruše.

Stanici smo ponovo prišli iskosa, izbivši iz metroa u senci impozantne Krajslerove zgrade, zavukavši se u prvi prilaz na koji smo naišli, a koji je bio na pravoj adresi. Ispostavilo se da je to odličan potez, pošto se splet kompleksa stanice prostire na mnogo većoj površini nego što se nama učinilo – prodrli smo u njega kroz podzemno krilo u kojem se, u holu dužine pedesetak metara, krila prava pravcijata pijaca, sa svežim bakalukom na tezgama. Cene su, svakako, njujorške, što znači da odražavaju drastično rastojanje koje deli tezgu od najbliže njive, te se nismo nakupovali, ali smo uživali u izuzetno šarenoj ponudi voća, povrća, začina i koštunjavih plodova sa svih strana sveta.

Iz pijace smo, nakon malo lutanja, izbili u jedan od klaustrofobičnih i pomalo zagušljivih terminala sa niskim tavanicama i ledenim, neonskim svetlom, mahnuli odlazećem vozu i makli se sa puta prćastom viljuškaru, i napokon izvukli u glavni hol. Glavni hol stanice je ogroman, prvenstveno zbog visoke, visoke tavanice oslikane prikazom noćnog neba koji je, kako me Vikipedija uverava, naslikan naopačke, i ne baš preterano precizno, pošto se temeljio na staroj srednjevekovnoj ilustraciji. U lepoti oslikane tavanice danas možemo da uživamo zbog toga što su sa nje, pre nekih petnaestak godina, prilikom restauracije, sastrugali slojeve i slojeve duvanskog dima koji se taložio otkako je ona drugi put oslikana, 1930. godine, i koji su je pretvorili u ogromnu fleku.

Stanica je, inače, jedan od najvažnijih primera Beaux-Arts arhitektonskog stila, sa preslatkim šalterima za informacije i prodaju karata, ali u gradu u kojem je sve monumentalno i impresivno i prelepo čovek brzo ogugla na arhitekturu, te je najzanimljivija delatnost na tom mestu uspentrati se na jedan od mezanina i posmatrani šaroliku armiju ljudi koji tuda prolaze. Dobar deo njih su, naravno, turisti – prepoznaju se po braon šorcićima, vratovima nakrivljenim unazad, pogledima uprtim negde gore i, naravno, neizostavnim belim čarapama u kožnim sandalama. Ova je stanica, kako me ponovo Vikipedija informiše, navodno šesta najposećenija turistička atrakcija na svetu, što pretpostavljam da neviđeno nervira sve one koji su tu da bi zapravo negde otputovali.

Na istom tom mezaninu naselio se i Apple Store koji nas zanima koliko i Natašu Bekvalac kvantna fizika, te smo protrčali kroz njega u nadi da ćemo videti još nešto zanimljivo, ali pošto ništa zanimljivo našli nismo, a ljudi u glavnoj hali nisu počeli spontano da se zamrzavaju u mestu, izvukli smo se napolje, obišli zgradu i spolja, okinuli par fotografija i ponosno stali na mostić iz Avengers, rešili da se pozabavimo civilizacijskim pitanjem – gde jesti?

Osrednji hamburger kasnije, navratili smo do biblioteke grada Njujorka, odnosno njene glavne ispostave na Menhetnu, impozantnog zdanja u, ponovo, Beaux-Arts stilu, u koju smo ušli nešto pre zatvaranja uzrokovanog prijemom koji je trebalo da se ubrzo desi. Hitrim korakom smo protrčali kroz ovu prelepu zgradu, onjušivši u proletu izložbu posvećenu Šeliju sa njegovim autentičnim rukopisima i raznim pinklama, protabanali kroz čitaonicu i nekoliko impresivnih holova i hodnika, da bi nas na kraju isterali kroz vilinski špalir sveća, dok su oko nas koktel-konobari i ino pomoćno osoblje u crnim odelima i belim keceljama pripremali kanape i šampanj. Ponovo, s obzirom da smo se nalazili okruženi “glupim Amerima”, broj korisnika biblioteke sa kojima smo se gužvali na ulazu i izlazu je bio prilično impozantan, skoro podjednako kao i zdanje koje je taj grad posvetio knjigama na tom ostrvcetu na kojem se svaki kvadratni metar građevinskog zemljišta plaća suvim zlatom.

Neprimetno, u bazanju između ta dva zdanja, osrednjim hamburgerima i ponekoj prodavnici, dan nam je prijatno iskliznuo iz ruku, te smo se zaputili kroz kružok jogija u lokalnom parku i kraj zgrade Fletajron, svojevremeno najvišeg nebodera u Njujorku, čudnovato špicastog i pljosnatog u toj meri da pod najvećim brojem uglova izgleda kao filmska kulisa, pa pravo u The Pit, bar/klub za komediju sa cenama pristupačnijim nego u najvećem broju takvih klubova, za šta smo razlog shvatili kada smo se, nakon pića i zagledanja Donkey Kong stola kraj bara, smestili u sedišta i zbunjeno zatreptali na mladi par koji je iskoračio na scenu i brže-bolje počeo da izvodi improvizovani humoristički skeč na koji je američka publika oko nas umrla od smeha, dok smo se nas dvoje zbunjeno zgledali i očima pokušavali da dogovorimo strategiju za neprimetno bekstvo kroz prigušeno svetlo minijaturnog auditorijuma. Srećom, dvojcu se ubrzo piključilo još četvoro izvođača, koji su na smenu izvodili kratke humorističke skečeve i improvizacije na najrazličitije teme i u najrazličitijim stilovima, te je i nama sve kliknulo na pravo mesto, i mogli smo da uživamo u improvizovanim knock-knock vicevima, ispovestima o prvom menjanju pelena u životu ili pak preslatkoj devojci koja je svoj minut na sceni iskoristila da se okrepi masnim hamburgerom iz kojeg je saft curio posvuda. Hm, ovako kad prepričam, zvuči glupo, ali to je valjda jedan od onih slučajeva kada ste, prosto, morali da budete tamo.