Tri nedelje je optimalna mera za Njujork.
Svi nas pitaju koliko smo dugo bili tamo, i kada kažemo da smo bili tri nedelje, reakcije su različite. Neki kažu – previše, šta to ima toliko da se gleda? Neki kažu – premalo, joooj, odmah bih se preselio tamo. Neki pak, kao što su naši lokalni doušnici, kažu – taman kako treba, sve da se vidi, sve da se proba, ali da ostane nešto i za neki sledeći put.
Grad je ogroman i ima svašta da se vidi, iskusi, doživi i okusi. Ako ostanete mnogo kraće od toga, propustićete mnoštvo lepih i važnih stvari, i rizikovaćete da vam nepredviđeno loše vreme odgrize još koji od malobrojnih dana, i da se na kraju sa relativno velikog i, ne zaboravimo, skupog putovanja vratite nezadovoljni. Sa druge strane, ako ostanete mnogo duže, počeće sve da vam se sliva u jednu veliku, bezobličnu masu utisaka i počeće da vas pritiska taj nagon da svaki dan morate nešto novo da radite, da ne biste gubili vreme i bacali novac. Život urbanog turiste je ipak drugačiji od života lokalnih stanovnika, koji mogu natenane i bez presije da uživaju u svom gradu.
Pošto je naših dvadesetak dana isteklo, rezimirali smo spisak i utvrdili da smo postigli skoro sve što smo planirali. Nismo, zahvaljujući mojoj lenjosti, bili kod gatare da nam proriče sudbinu. Nismo, zahvaljujući prpi, otišli na besplatan MMA trening. Nismo, iz straha od cene, krckali džinovskog crvenog jastoga na plastičnoj tacni s kolena. Nismo, zahvaljujući sadržajima koje je sam Njujork nudio, seli na Greyhound autobus i odvezli se u Boston, Vašington ili pak Bengor. Međutim, cilj nam je bio da ovog puta obiđemo Njujork, i to smo i učinili, a sve ostalo – neki drugi put. Zato smo poslednjeg dana pred put odlučili da se vratimo i obiđemo par omiljenih mesta, jedemo nešto od omiljenih specijaliteta, i lagano, mirno, pozdravimo sa gradom.
Prva stanica – High Line. Nakon neuspešne potrage za restoranom u Sohou u koji smo poslati, a koji verovatno već godinama ne postoji, seli smo na usputni branč, utopljeni u žamor producenata, glumaca i vižljastih modela koji u lokalnom kafe-restoranu, nad listićem celera i čašom kisele, diskutuju o svojim projektima dok čežnjivo gledaju u duplu dozu belog, domaćeg, izdašnog, rupičastog hleba sa crnom mirisnom koricom koju smo naručili (uz namaz od svežeg putera sa biljčicama – pa ko ne bi duplo naručio!). Potom smo pohitali u Chelsea Market, lokalnu fabriku biskvita koja je u jednom trenutku pretvorena u predivnu, džinovsku zatvorenu tržnicu od ljubičaste opeke. Cilj nam je bio odeljak sa umetničkim tezgama gde smo bacili oko na par stvarčica, ali nas je dočekala surova realnost grada koji nikada ne spava – sve se menja iz dana u dan. Na mestu na kojem se do nedelju dana nalazila hrpa tezgi, sada se nalazila prazna prostorija po kojoj su bazali građevinski radnici, mrdajući lestve i mereći dimenzije prostorije. Njujork vam ne daje priliku da se mnogo premišljate – ako vam se nešto svidi, iskoristite priliku, zgrabite to što je na ponudi i uživajte, jer sutra će tu možda biti nešto sasvim drugo.
Malkice razočarani, izvukli smo se na sam High Line, gde sam posadio lepšu polovinu da uzdiše na platformi za posmatranje ulice, dok sam ja jurcao naokolo šaljući razglednice majkama i pazarujući sportsku opremu iz obližnje prodavnice. Potom smo rashladili noge u veštačkom potočiću i odšljapkali duž tog predivnog, izdignutog parka, posmatrajući sa jedne strane talase upornog saobraćaja kako se valjaju niz široke avenije, a sa druge strane kako lagano niče i rascvetava se ogroman, šareni, romantični mural.
Presedanje smo obavili u krofnarnici Doughnut Plant, mestu poznatom po kvalitetnim, je l’ da, krofnama, i WC-u koji je napravljen kao unutrašnjost disko kugle. Odnosno spoljašnjost disko kugle. Odnosno, kao kada biste izvrnuli disko kuglu. Ma znate na šta mislim, a pri tome uopšte nije bitno, bitne su krofne. Ja sam uzeo manje-više standardnu i nezanimljivu, ali lepša polovina je po preporuci (već pomenute Bogijeve mame, nepogrešive preporučivateljice), uzela suvu krofnu od kokosovog brašna (izvinite, morao sam, iako nije ni suva, ni od kokosovog brašna). U pitanju je čista perverzna umetnost – krofna četvrtastog oblika optočena glazurom sa aromom kokosa, ali tek kada zagrizete shvatite u čemu je čitava draž – punjena je delicioznim filom sa ukusom kokosa koji se proteže čitavim obimom krofne. 
Morali smo da prekinemo bazanje po Central Parku, drugoj i poslednjoj stanici na retrospektivnom obilasku, kako bismo seli u društvu divljih gusaka, golubova, vrabaca, pacova i umetnika, ne bi li lepša polovina mogla na miru da se naslađuje.
Tu smo i ostali, sačekavši smiraj dana, kada smo se polako provukli kraj fontane oko koje su azijatski mladenci obigravali pozirajući za fotografa, uz stepenice na kojima su dvojica mladenaca zaljubljeno sedela pozirajući za fotografa, kraj starca u roze čizmicama i ženskom kupaćem kostimu na biciklu, lagano odjahali u zalazak sunca, da se spakujemo i pripremimo za dugačak put kući. Koliko dugačak? Nismo ni slutili, ali više o tome u sledećoj epizodi.
