Jutra u Londonu su nam ispunjena nedoumicom. Nismo sigurni gde bismo, ni šta bismo, ni kako bismo, pa tako provedemo neko vreme pokušavajući da strateškim preganjanjem utvrdimo šta se onom drugom u stvari radi, ne bismo li mu/joj udovoljili. Srećom, u blizini se nalazi kafić po imenu Ginger & Spice u kojem možemo da ispucamo taj jutarnji ritual bez da imamo osećaj da gubimo vreme, uz više ili manje laki doručak (u duhu Olivera Tvista, probali smo porridge, ali u duhu Absolutely Fabulous pretopili smo ga cimetom, bananama, čokoladom, i selekcijom džemova) i najkoncentrisaniji espreso znan ljudskom rodu. Liznuvši trun pene sa vrha kašičice odjednom sam se našao sa druge strane vrata svesti, sve duboke misterije univerzuma postale su mi na trenutak znane, i bio sam u stanju da vidim tokove sopstvene životne energije kako me povezuju sa ostalima u kafiću, sa drvećem ispred zgrade, travom, zemljom, i bezbrojnim sitnim stvorovima koji u njoj žive, pre nego što se čitav prizor zalupio preda mnom poput džinovskih vratnica, ostavivši me da podrhtavam u fotelji, ispunjen neodređenim osećajem nesigurnosti, straha i zadivljenosti.

Ona je popila čitavu šoljicu i neustrašivo nas povela na stanicu Waterloo. Izbivši iz podzemnog prolaza, suočili smo se sa desetinama ljudi, ispraznih pogleda, kako stoje kao omamljeni i zure negde iznad naših glava. Na trenutak smo zastali, spremni za beg ili pak bitku ako je zombi apokalipsa ili pak invazija telokradica počela, ali se ispostavilo samo da stojimo ispod digitalnog info-panoa stanice. Dalji plan je bio da produžimo duž Kraljičinog Jubilee Walk iliti staze uz južnu obalu Temze koju su sagradili i otvorili specijalno za srebrni jubilej vladavine aktuelne vladarke.

Stanica Waterloo se nalazi tačno na sredini staze, te smo nakratko bili, ponovo, rastrzani, da li ići levo, ka London Eye ili pak desno, ka London Bridge, ali smo na kraju izveli kompromis, zateturavši se nalevo da obiđemo taj poznati džinovski biciklistički točak (doduše, ni na kraj pameti nam nije bilo da dajemo po 40 funti za vožnju, i to pogotovo kad smo videli da su ga zakucali ukrivo), a potom smo zavili na drugu stranu, ka OXO galerijama, i dalje ka dva odredišta koja smo odvojili za taj dan, Šekspirovom pozorištu Globe, i galeriji Tate Modern.

Globe, eto, nije pravi Globe, pošto je isti izgoreo, ponovo izgrađen, pa ponovo srušen kad su na vlast, svojevremeno, došli puritanci, neprijatelji svake dobre zabave, i na njegovim (očuvanim) temeljima sada je parking i deo neke moderne zgrade. Sadašnji Globe je apsolutno verna reprodukcija tog pozorišta rađena autentičnim materijalima i tehnikama gradnje, uz, naravno, par izmena kao što su betonski pod u stajaćem delu i dodatak toaleta da se gosti ne bi, kao što je bio običaj u sedamnaestom veku, olakšavali tamo gde se zadese u toku predstave. Inače je u pitanju otvoreno pozorište, u kojem je svetlost obezbeđivalo sunce (te su se predstave održavale tokom dana i odvlačile stanovništvo sa radnih mesta i molitve), gde su se ljudi tiskali bukvalno jedni drugima preko glava (dame, gospoda i imućniji su išli na više nivoe, naravno, da vide i budu viđeni), a interesantno je da tada nije bilo praktično nikakvih kulisa, već se sve odigravalo na manje-više praznoj sceni, a glumci su rečima dočaravali okruženje u kojem se nalaze, a neretko i ono što se dešava, zbog gledalaca sa jeftinijim ulaznicama koji nisu mogli da vide baš čitavu pozornicu (otud često tupe konstatacije očiglednih stvari kod Šekspira i družine, kao što su “Aha, evo nas u šumi Ardenskoj!” ili “Aha! Borimo se!” ili “Aha! Umirem! Smrtno sam ranjen! Neću još dugo! Crno mi se piše!”)

Odmah pored starinskog pozorišta sa slamnatim krovom stoji druga najveća zgrada od opeke u Evropi, nekadašnja centrala, a sada muzej savremene umetnosti Tate Modern. Ulaz i glavna sala, nekadašnja hala sa turbinama, su izuzetno impresivnih dimenzija, i najčešće je taj deo rezervisan za nov, namenski rađen komad umetnosti svake godine. Kada smo mi bili, bila je prazna, što je možda i bolje, jer smo imali slobodu da se šećkamo i divimo prostoru, a o modernoj umetnosti i nemamo neko najpozitivnije mišljenje.

London je, inače, razvejao našu njujoršku ideju da nam za svaku od većih galerija ili muzeja treba po pola dana ili čak ceo dan. Nakon Tate Modern  smo, preko Milenijumskog mosta optrčali Katedralu Svetog Pavla, zastali na porciju fish and chips, iliti tradicionalnog pohovanog bakalara sa pomfritom (grozno masno), uspeli užasno sporim dabl-dekerom da se kroz gužvu u saobraćaju probijemo do Galerije fotografa i obiđemo istu, potom da prošetamo do Nacionalne galerije i odtabanamo četiri najveće postavke od početka do kraja, da zamalo propustimo koncert u susednoj crkvi i zamalo popijemo piće u kafiću u kripti iste, da ponovo pomerimo svest čokoladnim iskustvom o kojem će više reči biti u odvojenom tekstu, i još da nam ostane vremena i energije da po Sohou najurimo azijski restoran i upropastimo se od jeftine, a odlične egzotične hrane. Deo razloga za to su i manje postavke, i relativna nezanimljivost pojedinih izložbi, kao i manje dimenzije samih prostora, ali i naše iskustvo u tome da na samom početku ugrabimo mapu, i pre obilaska odaberemo samo one delove koji nas zanimaju, što je tehnika koju svakako zdušno preporučujemo, čak i kad mapa muzeja, uprkos besplatnom ulazu, košta, kao što ovde uglavnom košta, jednu funtu.