Za London smo odvojili samo sedam dana (zajedno, plus dva solo dok pametnija polovina obavi službene zadatke zbog kojih je i došla), te to nije ostavilo mesta za opušteniju varijantu urbanog turizma koju preporučujemo, a u kojoj iza svakog intenzivnog dana sledi jedan lagan i opušten. Ipak, silom prilika i zbog čiste iscrpljenosti, neminovno usledi i taj jedan lagani, lenji dan, ili bar lagano, lenjo jutro, kada turista izgubi početni polet i entuzijazam i reši da malo duže spava, i da malo laganije krene u planirane dnevne aktivnosti. Tome je dodatno doprinela činjenica da se u Londonu neke stvari izuzetno brzo završavaju, pa su nam tako pojedini muzeji i atrakcije za koje smo rezervisali ceo dan odneli svega par sati.

Nakon laganog ručkića u obližnjem Camden Town, seli smo u nadzemni deo metroa (adekvatno nazvan Overground), i provozali se do egzotičnijeg i, kako kažu, siromašnijeg istočnog dela grada, u potrazi za ezoteričnom uličnom pijacom svega i svačega koja se proteže duž ulice Brick Lane. Uz minimum lutanja, vođeni krnjim zvukom rokabilija sviranog na jednom dobošu i jednoj gitari, uleteli smo u ulicu krcatu najrazličitijim tezgama i prodavnicama. Po sadržaju umnogome nalik Camden Lock Market pijaci, i ovde se nudi sve, od bakaluka, preko slatkiša i egzotične ulične hrane, pa sve do visoke mode i skupe umetnosti, ali je sve to izloženo duž jedne uzane ulice sa tek pokojim ogrankom koji beži u stranu u poneku otvorenu prepravljenu industrijsku halu ili paviljon. Prošetali smo, obišli, pogledali, slušali i omirisali, ali na kraju ništa nismo kupili iz nekoliko razloga – naravno, cene su prilično ozbiljne, ništa od izloženog nam nije potrebno, a ono zabavnih i šašavih stvari koje su nam se eventualno i svidele uglavnom možemo sami da napravimo (kao što su npr. hip majice) ili nemamo gde da turimo u našem minijaturnom beogradskom stanu.

Ulica Brick Lane izlazi na početak kvarta Whitechapel, zloglasnog po legendarnom serijskom ubici i/ili medijskom fenomenu Džeku Trboseku, koji je ordinirao po tom kraju. Mesta ubistava su, ipak, prilično raštrkana, tako da smo na kraju obišli samo jedno, ničim konkretno označeno osim možda ne baš preterano suptilnom krvavom šarom u moleraju zgrade, te da mi nije bilo Vikipedije ne bih ni bio siguran da smo na pravom mestu. Kada se krene od kvarta Whitechapel ka severozapadu, ulazi se u splet uličica koje su pune malih galerija, ali iritantni britanski sistem po kojem se sve zatvara oko 5 popodne je značio da smo uglavnom prolazili pred-fajrontne ili već zatvorene izloge, uz tek pokoji svetli izuzetak. Ista sudbina čekala nas je i u ostatku grada – po povratku u City, provukli smo se između metalostaklenih mnogospratnica da bi stigli do malog, uspavanog parkića/groblja Bunhill Fields, u kojem su sahranjeni Vilijem Blejk i Danijel Defo, ali avaj, poljubili smo katance na kapijama i kroz ogradu posmatrali zbijene armije nadgrobnih spomenika. Naposletku nam nije ostalo ništa drugo nego da zaboravimo na kulturu, umetnost i istoriju i posvetimo se ključnom pitanju – gde i šta jesti. Nedeljom Britanci tradicionalno spremaju Sunday Roast, ali pošto smo videli da je u pitanju malo pečenog mesta sa krompir pireom, graškom i sosićem preko, po ceni od 10 funti za porciju na kraju smo se ipak opredelili za bizarni indijski restoran u kojem smo potvrdili da kad kod kuće spremam indijsku hranu zapravo spremam odličnu i vrlo tačnu indijsku hranu, ali je spremam i poslužujem sa mnogo manje zahvaljivanja i ljubaznog priskakanja iz neočekivanih uglova od minijaturne armije etničkih konobara koji su obigravali oko nas u blistavo kristalnom okruženju kroz koje su se vile note tradicionalnih indijskih narodnih pesama sviranih u vrhunskom klavirskom klajdermanskom stilu.