Uvek koristan, mada povremeno pomalo neažuran, Wikitravel nas je uputio u par fora i fazona koji prosečnom turisti nisu očigledni ili se bar ne reklamiraju na sva zvona. U Njujorku smo tako polu-legalno okrenuli krug metroom i prošli kroz zaboravljenu i zabravljenu staru romanesknu stanicu City Hall, a u Londonu smo sa spiska zanimljivosti izdvojili posmatranje sednice Parlamenta i anglikansku službu u Vestminsteru. Ovo je jedan od načina da se u Rimu ponašate i osećate Rimljaninom, što svakako od sveg srca preporučujemo.

Jedan od načina da obiđete zgradu Parlamenta jeste kao turista, u redovno radno vreme, kada dođete i platite za vođenu turu (15 funti po osobi). Drugi, i nama beskrajno zanimljiviji, jeste besplatni obilazak koji zapravo i nije obilazak – naime, pošto je rad Parlamenta transparentan građani imaju pravo da, u skladu sa raspoloživim sedištima u galeriji, prisustvuju javnim zasedanjima i sednicama, što se srećom ne odnosi isključivo na građane Ujedinjenog Kraljevstva. Sve što je potrebno je da se na odgovarajući dan, u odgovarajuće vreme, nacrtate na ulazu St. Stephen’s i da zatražite pristup. Mi smo proverili kada je sledeće zasedanje, i uredno se u najavljenih 10:30 nacrtali na dotični ulaz, ali nam je tu uniformisani i beskrajno ljubazni stražar objasnio da je sednica pomerena za 14:30.

Ne dozvoljavajući da nam promena plana pokvari raspoloženje, iskoristili smo priliku za fotografisanje pred novim Skotland jardom, a usput smo obišli i deo ulice Portobello koja, opet, predstavlja pijacu na otvorenom, sa najšarenijim izborom robe – različiti delovi ulice posvećeni su različitoj robi, ali pošto je bio ponedeljak, uglavnom su radile samo veće tezge i prodavnice, a sama pijaca je bila na pauzi. Pošto je to kod Notting Hill-a, nadali smo se da ćemo sresti Robija Vilijamsa, Ričarda Brensona ili Sašu Barona Koena, ali smo “samo” videli zgradu u kojoj je živeo Džordž Orvel.

Obišavši krug i uspešno ubivši vreme, vratili smo se na ulaz Parlamenta, gde nam je drugi, izuzetno ljubazni stražar, objasnio kuda i kako ulazimo, ali nas je upozorio i da se čeka u redu od pola sata do sat-dva – sve zavisno od toga kolika je gužva i kojom brzinom se ljudi rotiraju u galeriji posetilaca (tačnije, galeriji neznanaca, “Strangers’ Gallery“). On, naravno, nije mogao da zna niti da računa na to da smo mi iz Srbije i da imamo oštre laktove koje znamo da upotrebimo, tako da smo se vrlo brzo promrljali kroz roj posetilaca u prve redove, odakle smo imali odličan pregled ceremonije ulaska predsednika Skupštine (koji uz pompezne najave, kez i mlataranje žezlima promaršira po crvenom tepihu kroz okupljenu masu), a potom i odličnu poziciju za start na stepenište okruženo umetninama koje vodi ka galeriji.

Pre ulaska u kompleks Parlamenta, prošli smo kraj niza teško naoružanih, ali neobično veselih specijalaca koji su nam se razdragano javili, potom dalje na aerodromsku kontrolu torbi, kaputa, džepova i kaiševa, uredno smo fotografisani i dobili smo propusnice za posetioce. Nakon prijemnog hola, zabranjeno je fotografisanje, a od trenutka kada pristupate samoj galeriji, oduzimaju vam sve elektronske uređaje, tako da iz same sale nemamo ni fotografija niti kakvih drugih zabeleški, što je šteta, jer su oba doma, a naročito gornji, smešteni u predivnim, ogromnim salama punim rezbarija, slika i skulptura koje se na standardnom prenosu kakav daje BBC uglavnom ne vide.

Donji dom Parlamenta (“House of Commons”) umnogome podseća na nekakvu bizarnu pozorišnu predstavu – ako ste ih nekad pratili na televiziji, znaćete o čemu pričamo. U sredini sedi predsednik koji bi vidno radije bio negde na pivu, sa dva-tri šaptača koji mu munđaju na uvo kome će i kada da da reč. Ispred njega su trojica mudraca u odorama i belim perikama, koji vrše nama neznanu ezoteričnu funkciju gunđanja i vrtenja papira i knjižurina. Sa jedne strane sede Laburisti, sa druge (trenutno na vlasti) Torijevci, uz manji kontingent “ostalih” u manje vidljivom donjem delu sale. Čitav proces se odvija po strogo definisanoj satnici – svakog ima pola minuta ili minut da iznese pitanje ili pak da odgovor, svi neprestano ustaju i sedaju kao uznemireni prerijski kučići, na sav glas bodre ili kude svoje favorite ili neprijatelje, natežu se i prepucavaju, što je vrhunac dostiglo kada je, na opšte oduševljenje, ministar za socijalna pitanja na reakciju opozicije odbrusio “džaba moje poštovane kolege đipaju naokolo poput čopora raspomamljenih majmuna, ovaj problem se zakuvao dok su oni bili na vlasti”. Diskusija je izuzetno funkcionalna i operativna, pitanja i odgovori se tiču konkretnih politika, strategija i problema na nivou konkretnih okruga i opština. Tema rasprave je bila uticaj pojedinih politika na ugrožene kategorije stanovništva, te je još i bilo relevantno za pametniju polovinu našeg dueta, i sa velikim interesovanjem smo ispratili raspravu i zaključke, tek nakon sat vremena se teškom mukom odvojivši da pogledamo i Gornji dom, dom lordova.

Nakon ponovljenog postupka bezbednosne kontrole i odlaganja prtljaga, ušli smo u Gornji dom, gde nas je dočekala prelepa dvorana u kojoj je petnaestak živih mrtvaca u različitim fazama raspadanja izdisalo na klupama tapaciranim crvenom kožom, prekriveni paučinom, uz zujanje muva. Nakon početnog šoka, shvatili smo da to ne zuje muve, već da to jedan od staraca drži govor u kojem pokušava ostalima da da do znanja da nije baš siguran da je izbor reči u jednom članu jednog aneksa jednog zakona najbolji moguć… ali nismo sigurni. Poput crtanog filma u kojem je ljudski govor predstavljen njakanjem trubice, tako smo i ovde imali problema da održimo pažnju dovoljno dugo da ispratimo pojedinačnu rečenicu od početka do kraja, ne bismo li uhvatili smisao onoga što čovek želi da kaže – ako je tu smisla uopšte bilo. Jedina osoba koja je tu delovala koliko-toliko prisebno je bila predsednica, koja je, avaj, po dužnosti, morala budno da motri šta se dešava da bi znala kada je jedna mumija završila, ne bi li predala reč drugoj. Uspeli smo da izdržimo desetak minuta, a onda smo pobegli glavom bez obzira, čvrsto uvereni da, ukoliko je bilo ikakve sumnje da li je funkcionalnija parlamentarna demokratija ili pak monarhija, da je kontrastni prizor ova dva doma u akciji, predstavnika naroda i predstavnika aristokratije, apsolutno dao jasan odgovor.

Nakon pauze za kafu, zabašurili smo foto-aparat i potrudili se da izgledamo što je anglikanskije moguće, pošto smo namerili da uletimo u Vestminstersku opatiju bez plaćanja ulaznice (12 funti po osobi). Ovo se postiže tako što ne dođete preko dana, već u predvečerje samouvereno krenete na bočni ulaz, jasno naznačivši čuvarima na ulazu da ste došli na večernju službu, odnosno “evensong”. Za to se ne plaća ulaznica, što pak ima svoje pozitivne i negativne strane. Negativno je što nemate mnogo prilike da bazate naokolo, razgledate šta hoćete i fotografišete, kao što bi to običan turista mogao. Pozitivno je to što više nema turista (osim još ponekog koji zna za foru), i što pored uživanja u arhitekturi, imate priliku da prisustvujete koncertu crkvene muzike uz hor vestminsterskih dečačića anđeoskih glasova koji se dižu i ispunjavaju taj ogroman, akustični prostor. Pesma je, po strogo propisanom rasporedu službe, ispresecana tu i tamo uobičajenim religijskim poukama ili pak molitvama zbog kojih povremeno morate, po scenariju koji vam uredno uruče na ulazu, da ustanete ili pak sednete, da se okrenete ovamo ili onamo, a ako ste raspoloženi da se baš uživite, i da povremeno izgovorite poneki očenaš ili amin uglas sa ostatkom prisutnih. Ako baš imate sreće, kao što se nama zadesilo, služba će biti posvećena gostujućem svešteniku i njegovoj parohiji iz Indije, te ćete uz čitanje pouke iz Starog Zaveta na predivnom čistom BBC engleskom biti počašćeni i čitanjem pouke iz Novog Zaveta na predivnom čistom Apu engleskom.

Po završetku službe, dok svi bazaju ka izlazu, ostaje malo vremena da se razgleda okoliš, te sam tu shvatio da, hodajući kroz brod, gazimo po grobovima i spomen pločama posvećenim skupini naučnika, kao što su Njutn, Heršel, Radeford i Kelvin, uz grob izvesnog Čarlsa Roberta D- preko čijeg prezimena su, eto, sasvim slučajno, baš postavili svećnjak, ha-ha, ma otkud to tu, heh, eto, zadesilo se, nije namerno, ma kakvi.

Inače, više ljudi nam je pre ili posle puta govorilo kako su Englezi potpuno grozni, što je, svakako, do sada bilo i naše iskustvo, jer ih uglavnom srećemo po letovalištima gde su obeznanjeni od alkohola i razulareno oslobođeni van svog prirodnog staništa. Englezi koje smo sretali u Londonu su svi od reda pristojni, izuzetno ljubazni i predusretljivi bez usiljenosti koja se ponekad oseća u SAD, i što je jako važno, svi imaju izražen smisao za humor i razumeju ironiju, za šta se tokom naših putešestvija više puta ispostavilo da je retka osobina. Naša gazdarica, osim što nam je svaki drugi dan dopremala sveže voće, mleko, kukuruzne pahuljice (što nije bila u obavezi da radi) i što nam je spremila desetak strana objašnjenja šta imamo po okolini, šta vredi videti po gradu i kako najbolje da iskoristimo vreme, pozvala nas je i na večeru koju je sama spremala, u svom novom stanu, sa nekoliko svojih bliskih prijatelja. Večera je bila zakazana za ponedeljak veče, te smo nakon crkvene službe pohitali do nje, nacrtavši se pred ulazom sa dve flaše vina. Kao pravi zbunjeni gosti sa Balkana, kada smo ušli, brže-bolje smo se izuli, samo da bismo shvatili da jedini mi gacamo naokolo u čarapama, pa smo se diskretno ponovo obuli i tako obuveni uživali u autentično britanskim specijalitetima kakvi su Cottage Pie i Sticky Toffee Pudding with Custard. Malo po malo shvatili smo da, u društvu od šest prisutnih, niko nije izvorno iz Londona – naša gazdarica je iz Irske, deli stan sa Italijankom, njena najbolja prijateljica je naturalizovana Amerikanka, a četvrta prijateljica je pak neznanog porekla, ali sa jasnim mediteranskim naglaskom, tako da je lako moguće da pravi Britanci iz Londona i jesu grozni i neprijatni, ali da smo mi imali sreće da tokom devet dana boravka nismo sreli nikog od tih ljudi, stupajući u interakciju uglavnom sa izuzetno ljubaznim i prijatnim, gostoljubivim i predusretljivim lokalcima. Nekim novim Britancima.