A sad nešto sasvim drugačije. Ukoliko želite da vidite nešto ulične umetnosti, ne smete zaobići čuveni 5 pointz, gde se na jednoj ogromnoj zgradi smenjuju grafiti velikih razmera, dok na svim okolnim zgradama stoji “don’t even think about it, you will be both persecuted and prosecuted”. Grafita na tom mestu ima mnogo, ali realno ne mogu da se pohvale baš nekim posebnim stepenom kvaliteta ili originalnosti, dok ih u ostatku grada skoro da i nema. Ne znamo da li su u pitanju samo delovi grada kroz koje prolazimo, ili je policija fantastično efikasna, ali jedina mesta gde smo sretali grafite van 5pointz jeste u jezivom mračnom prostoru između stanic metroa.

Preko puta se nalazi ogranak MOMA-e, tzv PS1, gde se ispostavilo da “ta moderna umetnost i nije tako loša”.

Na ovom mestu posetilac je pozvan da prisvoji po jednu knjigu, u kojima je sakrivena po jedna fotografija ili referenca koje je umetnik prikupljao celog svog života. Teško odolevši naslovima kao što su Make Your Household Do the Housework ili Guide through Buying Life Insurance, odlučili smo se za nešto klasičniji Little Women i Third Man in the Ring (o bruklinskom bokseru na početku 20. veka).

A sad nešto za Katu: u ovoj prostoriji može da se odsluša snimak hora koji izvodi manje poznato delo  (“something about Israel), gde je svaki pevač istovremeno snimljen ponaosob. Zvučnici su postavljeni u krug, tako da slušalac može da uživa u stereo zvuku na klasičan način, ili da se približi svakom glasu ponaosob i uživa u pojedinačnoj boji glasa ili melodiji. Slušalac ovako ima potpuno novi doživljaj muzike, a posebna poslastica je što se snimak nastavlja i nakon što je delo završeno, pa možete čuti šta pevači pričaju kada misle da ih niko ne čuje.

Za ljubitelje klasičnije umetnosti, u redovnoj MOMA-i nikako ne zaobići sobu sa Moneovim lokvanjima. Ulaz je petkom slobodan od 16 do 18h, što očigledno zna ceo Njujork. I razumljivo je kad je redovna karta oko 25 dolara. Red se ispred proteže kilometrima, ali se ulazi brzo, jedini problem je što su svi ti ljudi unutra kada napokon uđete, i nagužvani oko šačice najpoznatijih slika (oko Van Gogove “Zvezdane noći” je haos i laktanje, a njegova “Stabla masline” niko ne zarezuje – o Sezanu koji je sa druge strane zida da i ne pričam, stoji sam kao da ima gubu). MoMA je organizovana tako da se, prema našem nekom senzibilitetu, na vrhu nalaze kvalitetna umetnička dela (Mone, Dega, Dali, Frida…) a što niže idete, sve se više zaglibljujete u dosadne “koncepte” i “instalacije”, sve dok vas isti ne uguše dovoljno da pobegnete iz gužve da biste overili prodavnicu Manolo Blahnik koja se, gle čuda, nalazi tačno preko puta.

Na kraju krajeva, gde god da krenete svakako ćete uživati, jer ceo Njujork je jedno veličanstveno pop art/modernističko/art deko/itd delo.