All posts by phuzzy

Trudnica u opasnosti

Doktorica stoji kraj kreveta, crne kose i oštre šminke obasjane reskim neonskim svetlom. Monotonim glasom deklamuje rezultate ispitivanja: iako je trudnoća rizična zbog hroničnog visokog pritiska i na snimku beba izgleda malo manja nego što bi trebalo da bude u tom mesecu, svi nalazi su uredni. Trudnica bi trebalo da unosi malo više proteina, ali inače bi trebalo da nastavi po istom, tako da će joj biti zakazana redovna kontrola za dve nedelje.

Trudnica, umesto da ćuti i klima glavom, bira taj trenutak da se oglasi.

„Neću moći za dve nedelje, ako bismo mogli da zakažemo za mesec dana,“ kaže ona i dodaje, iako je niko ništa nije pitao, „idemo na more“.

Na trenutak se na prostoriju obrušava muk. Doktorici je potrebno par sekundi da se pribere, da obradi prvo informaciju da trudnica ima nešto da kaže, a zatim i da to što govori ne predstavlja slepo saglasje sa onim što joj je rečeno.

„Kako to mislite, idete na more?“

„Pa, eto, planirali smo da odemo do mora na dve nedelje, pa ako može, da zakažemo pregled za mesec dana“, kaže trudnica. „Rekli ste da su svi nalazi uredni“.

Doktorica je revoltirana. Ovo stvorenje se usuđuje da se ne slaže, da dovodi u pitanje odluku koju je ona donela. Steže usta, mršti se, mlatara papirima, diže glas.

„Pa znate šta! Ako… ako je vama to važnije… To… to je vaš život! Ja-ja-ja… ne znam, stvarno!“

Revoltirano, doktorica okreće leđa trudnici i nastavlja sa obilaskom ostalih, normalnih i poslušnih pacijentkinja.

Pacijentkinja. Tako se kod nas tretira trudna žena. Kao neko ko je bolestan, koga su zarazili seksualno prenosivom bolešću i koga je potrebno lečiti sve dok se taj problem ne reši, dok ne postane opet normalan.

Naravno, nije nam bilo baš sasvim svejedno nakon takve reakcije, uvuče se nekakav nemir u čoveka iako smo racionalnim delom uma razumeli da je njen ispad bio krajnje besmislen. Trudna žena nije bolesna, ona je trudna. Hipertenzija u ovom slučaju postoji od ranije, nije posledica trudnoće i uspešno je držimo pod kontrolom standardnom terapijom, bez ikakvih incidenata. Uostalom, da li je za nekoga ko boluje od hroničnog visokog pritiska uzrokovanog stresom bolje da sedi u zagušljivom i vrelom velegradu gde ga svaki dan dočekuju mejlovi i pozivi sa problemima sa posla, ili da provede dve nedelje van dometa, na svežem vazduhu, uz mediteransku ishranu dok odmara pod borovima uz zrikanje cikada i huk talasa?

Nismo, doduše, bezglavo uleteli u tek bilo kakvu avanturu. Trudna žena jeste u drugom stanju i nije pametno zaputiti se u neku zabit gde nema ni puteva ni lekara, jer može da dođe do nepredviđenih situacija, tako da je naš prvi izbor – zatureni naturistički kamp poput Punta Križe ili polupusto daleko ostrvo poput Visa ili Mljeta – definitivno otpao. Odlučili smo se za Krk, u Hrvatskoj – u pitanju je kopno (ostrvo vezano mostom) i u neposrednoj blizini su veći gradovi poput Rijeke sa pripadajućim medicinskim centrima, a put traje oko šest sati i ide se autoputevima. Na kraju nam hazarderski neizdrž ipak nije dao mira, pa smo za prvu polovinu letovanja uzeli sobu na spoju ostrva Lošinj/Cres, u neposrednom komšiluku Krka. Čitava Istra (uz Kvarner) je u tom smislu jako pogodna, pošto je sve blizu, „civilizovano“ je, ali opet izuzetno lepo i prijatno za odmor. Pretpostavljam da se, ako krećete negde južnije iz Srbije, više isplati neko drugo odredište, ali je jako važno da rastojanje u ovom slučaju merite „američkim“ sistemom – po broju sati potrebnih da se tamo stigne, a ne po geografskoj udaljenosti; Crna Gora možda jeste fizički bliže, ali je put do tamo em izuzetno stresan, em traje jako dugo. U avion, koliko znamo, teško puštaju trudnice u odmaklijim stadijumima trudnoće.

Uglavnom, spakovali smo jastuk i ćebe, pripremili „gnezdo“ na zadnjem sedištu, poneli dosta vode, sokova i hrane za slučaj da se negde usput zaglavimo u gužvi, a pored ostalih bitnih stvari (pasoš i novac) proverili da li smo spakovali sve potrebne lekove i sat vremena pred ponoć smo se zaputili put mora. Plan je bio da dva velika autoputa, od Beograda do Zagreba i od Zagreba do Rijeke, prevezem tokom noći, dok je temperatura prijatna.  Ako bih se umorio u bilo kom trenutku, opcija je bila da stanemo negde kraj puta i da dremnem, ili ako smo već blizu odredišta, da trudnica preuzme volan i završi putovanje. Do granice mi je pravila društvo, potom je zadremala na suvozačkom sedištu (ovo se pokazalo kao greška – spavanje u poluležećem položaju, na leđima, pritiska centralnu aortu, tako da se nakon nekog vremena probudila nažuljana), da bismo je negde oko Zagreba prebacili na zadnje sedište (ležeći postrance je pravi način da se putuje) i potom sam je probudio kada se more ukazalo na horizontu. Nakon što smo prešli Krčki most, prepustio sam joj volan i prilegao da kunjam u gnezdu.

Trudnice same plutaju!
Ko bi rekao…

Daljih avantura, zapravo, nema. Glavni problem sa trudnicama i morem jeste kako stići do njega. Nakon što ste tamo, sve što je potrebno jeste da pustite trudnicu niz vodu, i ona sama pluta.

Dobro, možda ipak ima još ponešto da se kaže – vode oko Istre su hladnije nego južnije, tako da u more valja ulaziti polako – ako ste zimogrožljivi, to će svakako biti tako, a ako ste od onih što hrabro skaču u vodu sa stene, pa, u ovom slučaju svakako nećete baš mnogo skakati. Komentari iskusnijih trudnica sa blogova koje smo prelistali pre puta ukazivali su na to da bebe u stomaku uživaju u bućkanju u plićaku i u plivanju – ovo nismo primetili, beba se uglavnom primirila u vodi, i „đuskala“ na suvom.

Na standardnim plažama je, naravno, gužva, tako da su nama mnogo više prijale (kao i inače) FKK (nudističke) plaže, na kojima po pravilu ima manje ljudi, i svi su mnogo opušteniji (često u svakom smislu te reči). Na obe vrste plaže je, pored roditelja sa malom decom, bilo mnoštvo trudnica, naravno iz zemalja koje se normalno ophode ka njima. Niko nije smatrao da je neobično videti trudnu ženu na plaži, a većina ih je prešla mnogo duži put od nas (recimo to ovako – krenule su na put autobanom).

Dupli zaron
Dupli zaron.

Jedino na šta je stvarno potrebno obratiti pažnju jeste da trudnice mnogo lakše i brže gore na suncu nego uobičajeno – u pitanju je nekakav hemijski disbalans u odnosu na uobičajeno stanje u telu, te je potrebna jača zaštita i više izbegavanja sunca, inače rizikujete crvenilo, alergiju na sunce i, iz nekog čudnog razloga, da pocrnite kao da ste nosili sunčane naočare, iako možda niste. Drugi problem sa hrvatskim primorjem je što su plaže uglavnom stenovite – često je veoma teško izvući se iz vode preko oštrog, a klizavog kamenja prošaranog ježevima, čak i bez napupelog stomaka koji vas sa svojih dodatnih pet do deset kilograma izbacuje iz ravnoteže. Ipak, tu i tamo postoje delovi gde su predusretljivi ljudi montirali metalne stepenice za ulazak i izlazak, a čak i kad je plaža potpuno divlja, uvek postoji utabana „stazica“.

A visok pritisak?

Težak život
Trudnica u opasnosti.

Na njega smo zaboravili dok smo bili tamo. Sa mobilnim telefonima zaboravljenim u apartmanu, bez poslovnih problema i mejlova, u senci borova i uz pesmu cikada dok talasi zapljuskuju stenovitu obalu, pritisak je nekako sam od sebe krenuo da se reguliše. Ponovo je počeo da treperi tek kada se približio poslednji dan, kada smo spakovali stvari i zaputili se kući, ovaj put promućurnije prebacivši trudnicu na zadnje sedište već u prvoj etapi puta.

Mesec dana nakon prethodne kontrole, doktorica ponovo stoji kraj kreveta, crne kose i oštre šminke obasjane reskim neonskim svetlom. Monotonim glasom deklamuje rezultate ispitivanja: iako je trudnoća rizična zbog hroničnog visokog pritiska, na snimku beba izgleda malo veća nego što bi trebalo da bude u tom mesecu i svi nalazi su uredni. Trudnica bi trebalo da unosi malo više proteina, ali inače bi trebalo da nastavi po istom, tako da će joj biti zakazana redovna kontrola za dve nedelje. Trudnica, kako i treba, ćuti i klima glavom i doktorica nikada neće saznati da joj se, u sebi, iz sve snage plezi.

Preko brda

Ljubazna kolevka anglikanske demokratije

IMG_2488Uvek koristan, mada povremeno pomalo neažuran, Wikitravel nas je uputio u par fora i fazona koji prosečnom turisti nisu očigledni ili se bar ne reklamiraju na sva zvona. U Njujorku smo tako polu-legalno okrenuli krug metroom i prošli kroz zaboravljenu i zabravljenu staru romanesknu stanicu City Hall, a u Londonu smo sa spiska zanimljivosti izdvojili posmatranje sednice Parlamenta i anglikansku službu u Vestminsteru. Ovo je jedan od načina da se u Rimu ponašate i osećate Rimljaninom, što svakako od sveg srca preporučujemo.

Jedan od načina da obiđete zgradu Parlamenta jeste kao turista, u redovno radno vreme, kada dođete i platite za vođenu turu (15 funti po osobi). Drugi, i nama beskrajno zanimljiviji, jeste besplatni obilazak koji zapravo i nije obilazak – naime, pošto je rad Parlamenta transparentan građani imaju pravo da, u skladu sa raspoloživim sedištima u galeriji, prisustvuju javnim zasedanjima i sednicama, što se srećom ne odnosi isključivo na građane Ujedinjenog Kraljevstva. Sve što je potrebno je da se na odgovarajući dan, u odgovarajuće vreme, nacrtate na ulazu St. Stephen’s i da zatražite pristup. Mi smo proverili kada je sledeće zasedanje, i uredno se u najavljenih 10:30 nacrtali na dotični ulaz, ali nam je tu uniformisani i beskrajno ljubazni stražar objasnio da je sednica pomerena za 14:30.

IMG_2504Ne dozvoljavajući da nam promena plana pokvari raspoloženje, iskoristili smo priliku za fotografisanje pred novim Skotland jardom, a usput smo obišli i deo ulice Portobello koja, opet, predstavlja pijacu na otvorenom, sa najšarenijim izborom robe – različiti delovi ulice posvećeni su različitoj robi, ali pošto je bio ponedeljak, uglavnom su radile samo veće tezge i prodavnice, a sama pijaca je bila na pauzi. Pošto je to kod Notting Hill-a, nadali smo se da ćemo sresti Robija Vilijamsa, Ričarda Brensona ili Sašu Barona Koena, ali smo “samo” videli zgradu u kojoj je živeo Džordž Orvel.

Obišavši krug i uspešno ubivši vreme, vratili smo se na ulaz Parlamenta, gde nam je drugi, izuzetno ljubazni stražar, objasnio kuda i kako ulazimo, ali nas je upozorio i da se čeka u redu od pola sata do sat-dva – sve zavisno od toga kolika je gužva i kojom brzinom se ljudi rotiraju u galeriji posetilaca (tačnije, galeriji neznanaca, “Strangers’ Gallery“). On, naravno, nije mogao da zna niti da računa na to da smo mi iz Srbije i da imamo oštre laktove koje znamo da upotrebimo, tako da smo se vrlo brzo promrljali kroz roj posetilaca u prve redove, odakle smo imali odličan pregled ceremonije ulaska predsednika Skupštine (koji uz pompezne najave, kez i mlataranje žezlima promaršira po crvenom tepihu kroz okupljenu masu), a potom i odličnu poziciju za start na stepenište okruženo umetninama koje vodi ka galeriji.

IMG_2623Pre ulaska u kompleks Parlamenta, prošli smo kraj niza teško naoružanih, ali neobično veselih specijalaca koji su nam se razdragano javili, potom dalje na aerodromsku kontrolu torbi, kaputa, džepova i kaiševa, uredno smo fotografisani i dobili smo propusnice za posetioce. Nakon prijemnog hola, zabranjeno je fotografisanje, a od trenutka kada pristupate samoj galeriji, oduzimaju vam sve elektronske uređaje, tako da iz same sale nemamo ni fotografija niti kakvih drugih zabeleški, što je šteta, jer su oba doma, a naročito gornji, smešteni u predivnim, ogromnim salama punim rezbarija, slika i skulptura koje se na standardnom prenosu kakav daje BBC uglavnom ne vide.

Donji dom Parlamenta (“House of Commons”) umnogome podseća na nekakvu bizarnu pozorišnu predstavu – ako ste ih nekad pratili na televiziji, znaćete o čemu pričamo. U sredini sedi predsednik koji bi vidno radije bio negde na pivu, sa dva-tri šaptača koji mu munđaju na uvo kome će i kada da da reč. Ispred njega su trojica mudraca u odorama i belim perikama, koji vrše nama neznanu ezoteričnu funkciju gunđanja i vrtenja papira i knjižurina. Sa jedne strane sede Laburisti, sa druge (trenutno na vlasti) Torijevci, uz manji kontingent “ostalih” u manje vidljivom donjem delu sale. Čitav proces se odvija po strogo definisanoj satnici – svakog ima pola minuta ili minut da iznese pitanje ili pak da odgovor, svi neprestano ustaju i sedaju kao uznemireni prerijski kučići, na sav glas bodre ili kude svoje favorite ili neprijatelje, natežu se i prepucavaju, što je vrhunac dostiglo kada je, na opšte oduševljenje, ministar za socijalna pitanja na reakciju opozicije odbrusio “džaba moje poštovane kolege đipaju naokolo poput čopora raspomamljenih majmuna, ovaj problem se zakuvao dok su oni bili na vlasti”. Diskusija je izuzetno funkcionalna i operativna, pitanja i odgovori se tiču konkretnih politika, strategija i problema na nivou konkretnih okruga i opština. Tema rasprave je bila uticaj pojedinih politika na ugrožene kategorije stanovništva, te je još i bilo relevantno za pametniju polovinu našeg dueta, i sa velikim interesovanjem smo ispratili raspravu i zaključke, tek nakon sat vremena se teškom mukom odvojivši da pogledamo i Gornji dom, dom lordova.

IMG_2508Nakon ponovljenog postupka bezbednosne kontrole i odlaganja prtljaga, ušli smo u Gornji dom, gde nas je dočekala prelepa dvorana u kojoj je petnaestak živih mrtvaca u različitim fazama raspadanja izdisalo na klupama tapaciranim crvenom kožom, prekriveni paučinom, uz zujanje muva. Nakon početnog šoka, shvatili smo da to ne zuje muve, već da to jedan od staraca drži govor u kojem pokušava ostalima da da do znanja da nije baš siguran da je izbor reči u jednom članu jednog aneksa jednog zakona najbolji moguć… ali nismo sigurni. Poput crtanog filma u kojem je ljudski govor predstavljen njakanjem trubice, tako smo i ovde imali problema da održimo pažnju dovoljno dugo da ispratimo pojedinačnu rečenicu od početka do kraja, ne bismo li uhvatili smisao onoga što čovek želi da kaže – ako je tu smisla uopšte bilo. Jedina osoba koja je tu delovala koliko-toliko prisebno je bila predsednica, koja je, avaj, po dužnosti, morala budno da motri šta se dešava da bi znala kada je jedna mumija završila, ne bi li predala reč drugoj. Uspeli smo da izdržimo desetak minuta, a onda smo pobegli glavom bez obzira, čvrsto uvereni da, ukoliko je bilo ikakve sumnje da li je funkcionalnija parlamentarna demokratija ili pak monarhija, da je kontrastni prizor ova dva doma u akciji, predstavnika naroda i predstavnika aristokratije, apsolutno dao jasan odgovor.

IMG_2495Nakon pauze za kafu, zabašurili smo foto-aparat i potrudili se da izgledamo što je anglikanskije moguće, pošto smo namerili da uletimo u Vestminstersku opatiju bez plaćanja ulaznice (12 funti po osobi). Ovo se postiže tako što ne dođete preko dana, već u predvečerje samouvereno krenete na bočni ulaz, jasno naznačivši čuvarima na ulazu da ste došli na večernju službu, odnosno “evensong”. Za to se ne plaća ulaznica, što pak ima svoje pozitivne i negativne strane. Negativno je što nemate mnogo prilike da bazate naokolo, razgledate šta hoćete i fotografišete, kao što bi to običan turista mogao. Pozitivno je to što više nema turista (osim još ponekog koji zna za foru), i što pored uživanja u arhitekturi, imate priliku da prisustvujete koncertu crkvene muzike uz hor vestminsterskih dečačića anđeoskih glasova koji se dižu i ispunjavaju taj ogroman, akustični prostor. Pesma je, po strogo propisanom rasporedu službe, ispresecana tu i tamo uobičajenim religijskim poukama ili pak molitvama zbog kojih povremeno morate, po scenariju koji vam uredno uruče na ulazu, da ustanete ili pak sednete, da se okrenete ovamo ili onamo, a ako ste raspoloženi da se baš uživite, i da povremeno izgovorite poneki očenaš ili amin uglas sa ostatkom prisutnih. Ako baš imate sreće, kao što se nama zadesilo, služba će biti posvećena gostujućem svešteniku i njegovoj parohiji iz Indije, te ćete uz čitanje pouke iz Starog Zaveta na predivnom čistom BBC engleskom biti počašćeni i čitanjem pouke iz Novog Zaveta na predivnom čistom Apu engleskom.

Po završetku službe, dok svi bazaju ka izlazu, ostaje malo vremena da se razgleda okoliš, te sam tu shvatio da, hodajući kroz brod, gazimo po grobovima i spomen pločama posvećenim skupini naučnika, kao što su Njutn, Heršel, Radeford i Kelvin, uz grob izvesnog Čarlsa Roberta D- preko čijeg prezimena su, eto, sasvim slučajno, baš postavili svećnjak, ha-ha, ma otkud to tu, heh, eto, zadesilo se, nije namerno, ma kakvi.

IMG_2180Inače, više ljudi nam je pre ili posle puta govorilo kako su Englezi potpuno grozni, što je, svakako, do sada bilo i naše iskustvo, jer ih uglavnom srećemo po letovalištima gde su obeznanjeni od alkohola i razulareno oslobođeni van svog prirodnog staništa. Englezi koje smo sretali u Londonu su svi od reda pristojni, izuzetno ljubazni i predusretljivi bez usiljenosti koja se ponekad oseća u SAD, i što je jako važno, svi imaju izražen smisao za humor i razumeju ironiju, za šta se tokom naših putešestvija više puta ispostavilo da je retka osobina. Naša gazdarica, osim što nam je svaki drugi dan dopremala sveže voće, mleko, kukuruzne pahuljice (što nije bila u obavezi da radi) i što nam je spremila desetak strana objašnjenja šta imamo po okolini, šta vredi videti po gradu i kako najbolje da iskoristimo vreme, pozvala nas je i na večeru koju je sama spremala, u svom novom stanu, sa nekoliko svojih bliskih prijatelja. Večera je bila zakazana za ponedeljak veče, te smo nakon crkvene službe pohitali do nje, nacrtavši se pred ulazom sa dve flaše vina. Kao pravi zbunjeni gosti sa Balkana, kada smo ušli, brže-bolje smo se izuli, samo da bismo shvatili da jedini mi gacamo naokolo u čarapama, pa smo se diskretno ponovo obuli i tako obuveni uživali u autentično britanskim specijalitetima kakvi su Cottage Pie i Sticky Toffee Pudding with Custard. Malo po malo shvatili smo da, u društvu od šest prisutnih, niko nije izvorno iz Londona – naša gazdarica je iz Irske, deli stan sa Italijankom, njena najbolja prijateljica je naturalizovana Amerikanka, a četvrta prijateljica je pak neznanog porekla, ali sa jasnim mediteranskim naglaskom, tako da je lako moguće da pravi Britanci iz Londona i jesu grozni i neprijatni, ali da smo mi imali sreće da tokom devet dana boravka nismo sreli nikog od tih ljudi, stupajući u interakciju uglavnom sa izuzetno ljubaznim i prijatnim, gostoljubivim i predusretljivim lokalcima. Nekim novim Britancima.

Prisilni odmor sa Džekom

IMG_2428Za London smo odvojili samo sedam dana (zajedno, plus dva solo dok pametnija polovina obavi službene zadatke zbog kojih je i došla), te to nije ostavilo mesta za opušteniju varijantu urbanog turizma koju preporučujemo, a u kojoj iza svakog intenzivnog dana sledi jedan lagan i opušten. Ipak, silom prilika i zbog čiste iscrpljenosti, neminovno usledi i taj jedan lagani, lenji dan, ili bar lagano, lenjo jutro, kada turista izgubi početni polet i entuzijazam i reši da malo duže spava, i da malo laganije krene u planirane dnevne aktivnosti. Tome je dodatno doprinela činjenica da se u Londonu neke stvari izuzetno brzo završavaju, pa su nam tako pojedini muzeji i atrakcije za koje smo rezervisali ceo dan odneli svega par sati.

IMG_2447Nakon laganog ručkića u obližnjem Camden Town, seli smo u nadzemni deo metroa (adekvatno nazvan Overground), i provozali se do egzotičnijeg i, kako kažu, siromašnijeg istočnog dela grada, u potrazi za ezoteričnom uličnom pijacom svega i svačega koja se proteže duž ulice Brick Lane. Uz minimum lutanja, vođeni krnjim zvukom rokabilija sviranog na jednom dobošu i jednoj gitari, uleteli smo u ulicu krcatu najrazličitijim tezgama i prodavnicama. Po sadržaju umnogome nalik Camden Lock Market pijaci, i ovde se nudi sve, od bakaluka, preko slatkiša i egzotične ulične hrane, pa sve do visoke mode i skupe umetnosti, ali je sve to izloženo duž jedne uzane ulice sa tek pokojim ogrankom koji beži u stranu u poneku otvorenu prepravljenu industrijsku halu ili paviljon. Prošetali smo, obišli, pogledali, slušali i omirisali, ali na kraju ništa nismo kupili iz nekoliko razloga – naravno, cene su prilično ozbiljne, ništa od izloženog nam nije potrebno, a ono zabavnih i šašavih stvari koje su nam se eventualno i svidele uglavnom možemo sami da napravimo (kao što su npr. hip majice) ili nemamo gde da turimo u našem minijaturnom beogradskom stanu.

IMG_2477Ulica Brick Lane izlazi na početak kvarta Whitechapel, zloglasnog po legendarnom serijskom ubici i/ili medijskom fenomenu Džeku Trboseku, koji je ordinirao po tom kraju. Mesta ubistava su, ipak, prilično raštrkana, tako da smo na kraju obišli samo jedno, ničim konkretno označeno osim možda ne baš preterano suptilnom krvavom šarom u moleraju zgrade, te da mi nije bilo Vikipedije ne bih ni bio siguran da smo na pravom mestu. Kada se krene od kvarta Whitechapel ka severozapadu, ulazi se u splet uličica koje su pune malih galerija, ali iritantni britanski sistem po kojem se sve zatvara oko 5 popodne je značio da smo uglavnom prolazili pred-fajrontne ili već zatvorene izloge, uz tek pokoji svetli izuzetak. Ista sudbina čekala nas je i u ostatku grada – po povratku u City, provukli smo se između metalostaklenih mnogospratnica da bi stigli do malog, uspavanog parkića/groblja Bunhill Fields, u kojem su sahranjeni Vilijem Blejk i Danijel Defo, ali avaj, poljubili smo katance na kapijama i kroz ogradu posmatrali zbijene armije nadgrobnih spomenika. Naposletku nam nije ostalo ništa drugo nego da zaboravimo na kulturu, umetnost i istoriju i posvetimo se ključnom pitanju – gde i šta jesti. Nedeljom Britanci tradicionalno spremaju Sunday Roast, ali pošto smo videli da je u pitanju malo pečenog mesta sa krompir pireom, graškom i sosićem preko, po ceni od 10 funti za porciju na kraju smo se ipak opredelili za bizarni indijski restoran u kojem smo potvrdili da kad kod kuće spremam indijsku hranu zapravo spremam odličnu i vrlo tačnu indijsku hranu, ali je spremam i poslužujem sa mnogo manje zahvaljivanja i ljubaznog priskakanja iz neočekivanih uglova od minijaturne armije etničkih konobara koji su obigravali oko nas u blistavo kristalnom okruženju kroz koje su se vile note tradicionalnih indijskih narodnih pesama sviranih u vrhunskom klavirskom klajdermanskom stilu.

Parkovi i rekreacija

IMG_2325Nakon tipično britanskog vremena, za koje nas uveravaju da je potpuno netipično britansko vreme, osvanuo je još jedan divan, sunčan dan, te smo odlučili da ga iskoristimo na najbolji mogući način, šetnjom kroz parkove Londona. Pre svega smo se zaputili na obližnji Primrose Hill, ne bi li ovaj put uspeli da vidimo nešto od krajolika sa te, najviše prirodne tačke u gradu, i zaista, sa travnatog brda po kome su se preganjali nervozni galebovi, razuzdani kučići i nesputani džogeri kojih je, inače, prepun grad, pukao je prelep pogled koji je obuhvatao praktično sve najpoznatije znamenitosti grada.

IMG_2402Primrose Hill je, inače, brdo okruženo parkićem koji služi kao neka vrsta predvorja za Regent’s Park koji se nalazi odmah sa druge strane omanjeg kanala. Odatle je, uz manje majstorisanje autobusom, moguće skočiti do Hyde Park, koji se potom neposredno vezuje na Green Park, a iza kojeg sledi St. James’ Park, što znači da preduzimljivi turista dobre kondicije može da veže najznačajnije parkove Londona u jedan zgodan niz i da ih obiđe za jedan dan. Ipak, nije neophodno preterano naprezanje, jer su parkovi, koliko god održavani tokom ovih zimskih meseci (bilo je tu rascvalog cveća i olistalog drveća i zelenih, besprekornih travnjaka), ipak relativno prazni i pomalo nezanimljivi, ukoliko se izuzmu životinje.

IMG_2351U Regent’s Park smo se suočili sa omanjom bandom gladnih veverica koje su neustrašivo prilazile, nadajući se, ili je bolje reći, očekujući, da će biti nahranjene. Udelili smo im po koju mrvicu keksa i iskoristili priliku za fotografisanje, a zauzvrat zaradili potencijalno smrtonosne ogrebotine. Ipak, veverice su bile još i dobroćudne, za razliku od razularenih ptičurina, od običnih golubova, pa sve do ogromnih gusaka i čaplji, koji ukoliko pomisle da imate neki komadić hrane koji bi mogli da ugrabe, počinju mahnito da vas prate u stopu, krešteći i lepećući krilima. Mada, i to zavisi od parka – u St. James Park su ptice ili valjano nahranjene, ili smo im samo potrefili trenutak za popodnevnu siestu, tek tamošnji pelikani vrlo su nas nezainteresovani posmatrali ispod oka, dremajući na blagom povetarcu sa svoje strane ograde.

IMG_2379Odmah ispod Regent’s Park se, inače, proteže Baker Street, u kojem se nalazi i muzej Šerloka Holmsa, u broju 221b, kako bi se to i očekivalo. Međutim, perceptivniji turista će zastati na trenutak, počešati se po glavi, i zapitati se kako to da se broj 221b nalazi između brojeva 243 i 247. Isti taj turista će, možda, posle toga da produži do Hajd parka na čijem Speaker’s Corner iliti govoričkom uglu, na kojem je specijalnim zakonom dozvoljeno da se govori bilo šta bez zakonskih posledica, će se susresti sa zviždanjem vetra i prazninom bez ikakve govorancije. IMG_2395Potom će nastaviti dalje ka Bakingemskoj palati, i ne verovati kada mu kažu – ovo je to – jer u poređenju sa Vestminsterom i katedralom Sv. Pavla i ostalim veličanstvom prestonice, palata izgleda kao nešto sklepano nabrzaka, kao kakvo zapušteno ministarstvo ili nezanimljivi muzej.

Nakon šetnje po parkovima uz usputni pozdrav Big Benu i obavezno intoniranje pesmice sa “poziv je vaš…” (da vidimo sad ko je redovno išao u bioskop), odjurili smo na matine predstavu Judas’ Kiss u kojoj je trebalo Rupert Everet da  glumi Oskara Vajlda neposredno pre i nešto posle hapšenja. Nakon što smo zaseli na naša mesta, okruženi Britancima koji su slasno raspakivali kokice, kukuruz i naćose uz kafe, čajeve, sokiće, ali bogami i koktele, usledio je mrak, i na sceni – golotinja i seks. Bukvalno. Zadovoljan takvim početkom, nadao sam se da će i ostatak predstave da bude žestok, ali je količina golotinje posustala, a meni se sve vreme činilo da Rupert Everet glumi Stivena Fraja koji glumi Oskara Vajlda, te smo iz mraka pozorišne sale izašli pomalo razočarano da trepćemo u zalazeće sunce, meandrirajući po sitnijim izložbama i razmišljajući kako smo se ispucali, kako smo matori turisti, kako smo videli sve što Evropa ima da ponudi, do te mere da smo bazajući od jednog mosta do drugog po mraku prevideli Kleopatrinu iglu, a potom nemali volju da se vratimo do nje.

IMG_2427Tako već umorni i pomalo premoreni, vratili smo se do Leicester Square, gde smo nakon kraćeg obilaska četvorospratnog kompleksa M&M prodavnice sa ciljem ubijanja vremena do dogovorene večere u 8, na kraju seli na trg, povadili knjige i čitali sve dok nije došlo vreme da se susretnemo sa drugarima i zaputimo u paklenu misiju lova na prazno mesto u restoranu u Sohou u subotnje veče.

IMG_2424Činjenica da se radi o subotnjoj večeri upriličila nam je još jedno tipično londonsko iskustvo, a to su radovi na pojedinim linijama metroa, ovog vikenda upravo na onoj koja nas vozi direktno do kuće. Sa stanice Totenham Court, zbunjeni tamnoputi čika u uniformi uputio nas je na autobus 24, koji je trebalo da prati manje-više istu putanju, ali koji se prvo upetljao u fantastičnu gužvu na raskrsnici na kojoj je automobil tresnuo u prolazeći dabl-deker takvom silinom da su dva odreda vatrogasaca skoro pola sata pokušavali da izvuku ljude iz automobila, a nakon što se otrgao iz te gužve, otišao je na sasvim treću stranu, ostavivši nas da panično istrčavamo iz autobusa i koristeći GPS pokušamo nekako da se peške vratimo u naš stančić. Činjenica da čitate ove redove svakako znači da smo u tome bili prilično uspešni, a lekcija koju bi svi trebalo da izvuku iz ovog našeg iskustva je da uvek valja pitati, i pitati više ljudi. U Londonu, prepunom izuzetno predusretljivih i ljubaznih ljudi, uvek možete da računate da će neko pokušati da vam pomogne.

Crtica: Deskhotep i Paramzes

IMG_2125SCENA: Deskhotep, vođa kraljevske garde i Paramzes, dvorski majstor za balzamovanje i mumifikaciju, ćaskaju uz sve prazniji ćup vina u Paramzesovoj radionici, okruženi alatom, zavojima, i nekolicinom “pacijenata” u različitim fazama obrade. Deskhotep pokazuje na poslednji završeni primerak.

DESKHOTEP: Svaka čast! Ala si ga izbalzamovao, pa ovo je stvarno bilo majstorski.

PARAMZES: Ćuti, pusti, nemaš pojma kako me je namučio. Nozdrve k’o slamčice, dva dana sam proveo bunareći dok nisam iščačkao čitav mozak.

IMG_2129DESKHOTEP: Ne, ne, zaista, svaka čast, izgleda tako životno, kao da bi svakog trenutka mogao da ustane. Nego, ove oči… opčinjavaju me, liče na… na mačje. Reci mi, majstore Paramzes, da li si nekad možda pomišljao da balzamuješ tu najsvetiju od svetinja, izaslanicu Bast i Sekmet na ovoj ravni postojanja – mačku?

PARAMZES: Ih, Deskhotepe, šta kažeš pomišljao – uradio! Evo ovde [razmačinje zavesu, pokazuje niz zavežljaja] imam čitavu kolekciju, od odrasle jedinke u punoj snazi, do malenog mačeta, prerano otrgnutog sa ovog sveta voljom boginje.

DESKHOTEP: Paramzese! Zaista, ime ti se posvetilo, pa ti si neverovatan majstor! Ima li ičega što ti ne umeš da balzamuješ!

PARAMZES: Još se nije rodio stvor od žive tvari kojeg ja ne bih umeo da ukiselim, tako mi ovoga peska i skarabeja što po njemu puže!

DESKHOTEP: Ma hajde, Paramzese, zar zaista to možeš da tvrdiš? Kako bi, očiju ti Anubisovih, recimo balzamovao [osvrće se, ugleda čanak sa vodom po kojoj pliva nekoliko ukrasnih ribica] evo ovu ovde ribu?

Paramzes uz smešak i bez reči iz džepa na kecelji vadi zakrivljenu iglu i zavoje, poseže rukom ka posudi.

IMG_2132

Tabanima protiv umetnosti

IMG_2186Jutra u Londonu su nam ispunjena nedoumicom. Nismo sigurni gde bismo, ni šta bismo, ni kako bismo, pa tako provedemo neko vreme pokušavajući da strateškim preganjanjem utvrdimo šta se onom drugom u stvari radi, ne bismo li mu/joj udovoljili. Srećom, u blizini se nalazi kafić po imenu Ginger & Spice u kojem možemo da ispucamo taj jutarnji ritual bez da imamo osećaj da gubimo vreme, uz više ili manje laki doručak (u duhu Olivera Tvista, probali smo porridge, ali u duhu Absolutely Fabulous pretopili smo ga cimetom, bananama, čokoladom, i selekcijom džemova) i najkoncentrisaniji espreso znan ljudskom rodu. Liznuvši trun pene sa vrha kašičice odjednom sam se našao sa druge strane vrata svesti, sve duboke misterije univerzuma postale su mi na trenutak znane, i bio sam u stanju da vidim tokove sopstvene životne energije kako me povezuju sa ostalima u kafiću, sa drvećem ispred zgrade, travom, zemljom, i bezbrojnim sitnim stvorovima koji u njoj žive, pre nego što se čitav prizor zalupio preda mnom poput džinovskih vratnica, ostavivši me da podrhtavam u fotelji, ispunjen neodređenim osećajem nesigurnosti, straha i zadivljenosti.

Ona je popila čitavu šoljicu i neustrašivo nas povela na stanicu Waterloo. Izbivši iz podzemnog prolaza, suočili smo se sa desetinama ljudi, ispraznih pogleda, kako stoje kao omamljeni i zure negde iznad naših glava. Na trenutak smo zastali, spremni za beg ili pak bitku ako je zombi apokalipsa ili pak invazija telokradica počela, ali se ispostavilo samo da stojimo ispod digitalnog info-panoa stanice. Dalji plan je bio da produžimo duž Kraljičinog Jubilee Walk iliti staze uz južnu obalu Temze koju su sagradili i otvorili specijalno za srebrni jubilej vladavine aktuelne vladarke.

IMG_2198Stanica Waterloo se nalazi tačno na sredini staze, te smo nakratko bili, ponovo, rastrzani, da li ići levo, ka London Eye ili pak desno, ka London Bridge, ali smo na kraju izveli kompromis, zateturavši se nalevo da obiđemo taj poznati džinovski biciklistički točak (doduše, ni na kraj pameti nam nije bilo da dajemo po 40 funti za vožnju, i to pogotovo kad smo videli da su ga zakucali ukrivo), a potom smo zavili na drugu stranu, ka OXO galerijama, i dalje ka dva odredišta koja smo odvojili za taj dan, Šekspirovom pozorištu Globe, i galeriji Tate Modern.

Globe, eto, nije pravi Globe, pošto je isti izgoreo, ponovo izgrađen, paIMG_2280 ponovo srušen kad su na vlast, svojevremeno, došli puritanci, neprijatelji svake dobre zabave, i na njegovim (očuvanim) temeljima sada je parking i deo neke moderne zgrade. Sadašnji Globe je apsolutno verna reprodukcija tog pozorišta rađena autentičnim materijalima i tehnikama gradnje, uz, naravno, par izmena kao što su betonski pod u stajaćem delu i dodatak toaleta da se gosti ne bi, kao što je bio običaj u sedamnaestom veku, olakšavali tamo gde se zadese u toku predstave. Inače je u pitanju otvoreno pozorište, u kojem je svetlost obezbeđivalo sunce (te su se predstave održavale tokom dana i odvlačile stanovništvo sa radnih mesta i molitve), gde su se ljudi tiskali bukvalno jedni drugima preko glava (dame, gospoda i imućniji su išli na više nivoe, naravno, da vide i budu viđeni), a interesantno je da tada nije bilo praktično nikakvih kulisa, već se sve odigravalo na manje-više praznoj sceni, a glumci su rečima dočaravali okruženje u kojem se nalaze, a neretko i ono što se dešava, zbog gledalaca sa jeftinijim ulaznicama koji nisu mogli da vide baš čitavu pozornicu (otud često tupe konstatacije očiglednih stvari kod Šekspira i družine, kao što su “Aha, evo nas u šumi Ardenskoj!” ili “Aha! Borimo se!” ili “Aha! Umirem! Smrtno sam ranjen! Neću još dugo! Crno mi se piše!”)

IMG_2285Odmah pored starinskog pozorišta sa slamnatim krovom stoji druga najveća zgrada od opeke u Evropi, nekadašnja centrala, a sada muzej savremene umetnosti Tate Modern. Ulaz i glavna sala, nekadašnja hala sa turbinama, su izuzetno impresivnih dimenzija, i najčešće je taj deo rezervisan za nov, namenski rađen komad umetnosti svake godine. Kada smo mi bili, bila je prazna, što je možda i bolje, jer smo imali slobodu da se šećkamo i divimo prostoru, a o modernoj umetnosti i nemamo neko najpozitivnije mišljenje.

IMG_2295London je, inače, razvejao našu njujoršku ideju da nam za svaku od većih galerija ili muzeja treba po pola dana ili čak ceo dan. Nakon Tate Modern  smo, preko Milenijumskog mosta optrčali Katedralu Svetog Pavla, zastali na porciju fish and chips, iliti tradicionalnog pohovanog bakalara sa pomfritom (grozno masno), uspeli užasno sporim dabl-dekerom da se kroz gužvu u saobraćaju probijemo do Galerije fotografa i obiđemo istu, potom da prošetamo do Nacionalne galerije i odtabanamo četiri najveće postavke od početka do kraja, da zamalo propustimo koncert u susednoj crkvi i zamalo popijemo piće u kafiću u kripti iste, da ponovo pomerimo svest čokoladnim iskustvom o kojem će više reči biti u odvojenom tekstu, i još da nam ostane vremena i energije da po Sohou najurimo azijski restoran i upropastimo se od jeftine, a odlične egzotične hrane. Deo razloga za to su i manje postavke, i relativna nezanimljivost pojedinih izložbi, kao i manje dimenzije samih prostora, ali i naše iskustvo u tome da na samom početku ugrabimo mapu, i pre obilaska odaberemo samo one delove koji nas zanimaju, što je tehnika koju svakako zdušno preporučujemo, čak i kad mapa muzeja, uprkos besplatnom ulazu, košta, kao što ovde uglavnom košta, jednu funtu.

Sve je na sigurnom

Dan u Londonu u ovo doba godine počinje negde oko osam sati ujutro po lokalnom vremenu, svitanjem. Dan u našem stančiću u Londonu u ovo doba godine počeo je negde oko četiri ujutro po lokalnom vremenu, oštrim bolom u stomaku. Psujući marokansku uličnu kuhinju uzduž i popreko, zaključili smo kako nam je bolje da se danas, bar u početku, držimo lokacija koje imaju obezbeđen mokri čvor, te smo prepodne odvojili za obilazak Britanske biblioteke i Britanskog muzeja.

IMAG0204Britanska biblioteka funkcioniše po principu čitaonice. Da biste dobili pristup, potrebno je da se registrujete, pri čemu prilažete identifikacioni dokument i potvrdu o prebivalištu, kao što je komunalni račun na vaše ime. Potom dobijate pristup katalogu, iz kojeg možete da naručite šta god vam volja ište, i da listate dok ste u čitaonici. Sve to, naravno, ukoliko ste državljanin Ujedinjenog Kraljevstva. No, srećom, nas  nije ni zanimalo da bilo šta listamo, već smo želeli samo da obiđemo izložbu “Treasures of the British Library”, koja sadrži zaista fascinantne originalne rukopise i starodrevna izdanja, od primerka Beovulfa s početka XI veka, preko svezaka Mocarta i Hajdna, Darvinove prepiske, Četvorojevanđelja Mitropolita Srpskog Jakova, pa sve do originalnih rukopisa tekstova pesama Bitlsa.

IMG_2103Britanski muzej je smešten u fascinantnoj zgradi unutar zgrade, par minuta šetnje od Biblioteke, i tu se, generalno, nalazi sve što je Britansko carstvo “sklonilo na sigurno” sa teritorija drevne Asirije, Egipta, Rima i Grčke, a među eksponatima se ističu prave pravcijate mumije, kompletni prokleti hramovi koje su preneli u ogromnim komadima, i naravno, dragulj kolekcije, meni posebno drag iz Seganovog “Kosmosa”, kamen iz Rozete. U poređenju sa većim muzejima kao što su oni u Njujorku, ovaj smo prošli za relativno opuštenih sat i po vremena, doduše bez većih zadržavanja. Da bi se temeljno pregledao, potrebno je možda duplo toliko, ali to nije zbog toga što je muzej mali, već, za razliku od njujorških muzeja, u ovome su izloženi isključivo originali, nema reprodukcija, modela i diorama koji zauzimaju prostor i vreme.

IMG_2163Pošto se gastroenterološka situacija donekle smirila, potegli smo u obilazak trgova i cirkusa, hvatajući dijagonalo kroz izuzetno smirenu Kinesku četvrt ka Lester Skveru, u nadi da ćemo u tamošnjoj TKTS službi naći jeftine karte za Bogojavljansku noć sa Stivenom Frajom, međutim dočekao nas je jedan veliki šipak – davno rasprodato! Probajte u samom pozorištu! Mrka kapa! Gužva! Isti rezultat nas je dočekao i u samom pozorištu. Raspoloženje naše dvočlane grupice se vidno pogoršalo, a ova priča za razliku od njujorške sa Šekspirom u parku, nema neočekivani srećaj kraj koji se pojavljuje niotkuda i rešava stvar, već smo kao utešnu nagradu dobili besplatno i izvrsno ulično izvođenje Travijate i slobodna mesta za prekosutra da gledamo Ruperta Evereta kako glumi Oskara Vajlda, naravno, ni malo besplatno.

IMG_2134O trgovima i ulicama koje smo potom obilazili nema šta da se priča – u Londonu, bar u ovom delu koji smo do sada obišli, a koji se kreće na transverzali Camden Town – Piccadilly Circus – Trafalgar Square – nema nekih preteranih arhitektonskih varijacija, tako da kad vidite jedan set zgrada, praktično kao da ste ih videli sve. Mene, lično, sve podseća na nekako manje šareni Amsterdam, uz mnogo haotičniji saobraćaj koji dolazi iz nepredvidivih smerova (i dalje mlatimo glavama k’o grlice, i iznenadimo se kada prođe auto “bez vozača”). Veče smo manje-više završili lakom šetnjom kroz Soho, gde nas je ljubazni Irski par za šankom “Tukana” napojio Ginisom i nahranio irskom mućkalicom i sad ostaje samo da vidimo da li nam ona leži bolje od marokanske.

IMG_2171

Pa mi smo u Londonu!

IMAG1916London nas nije udario od prvog trenutka. Hitrou k’o Hitrou, ogroman aerodrom, ali ipak samo aerodrom kao i svaki drugi. Sišli smo u podrum, kupili Oyster kartice kod devojčice sa teškim indijskim naglaskom, seli na metro i zaputili se ka gradu. Usput se sa obe strane vozića u nadzemnim deonicama nižu prigradski predeli umnogome slični drugim severo-zapadnim gradovima kao što su Amsterdam, Stokholm ili Brisel. Zgradice u nizu, od smeđe opeke, a potom raštrkane neugledne baštice sa sklepanim šupama, i tako na smenu sve dok nas nije progutalo podzemlje druge zone, i tu se zapravo dešava magija.

Rastojanje između stanica postaje sve kraće i sve su ispod zemlje, a potom se odjednom izbija na neku od užurbanih londonskih saobraćajnica, Pikadili ako ste išli direktno, ili pak Viktoriju ako ste kao i mi, presedali da bi stigli do gazdarice. Tu je usledio kroše, pa direkt. Sa leve strane, kao u nizu, desetak crnih taksija, kao iz filma, jedan od njih još i prefarban u šaru britanske zastave. Sa desne strane, bukvalno u nizu, tri jarkocrvena dabl-dekera. Posvuda oko nas gradska vreva, ljudi u crnim i sivim odelima vitlaju kišobranima, hitajući svako svojim poslom. Zgledali smo se i zaključili – Mi smo u Londonu!

IMAG0189Nakon što smo se razmestili i raspremili u divnom stanu koji nam je upao kao premija na AirBnB, gazdarica nas je uputila da nam je sa preostalim dnevnim svetlom, a sa ciljem potonjeg vezivanja na večernju zabavu, najefikasnije da pođemo uz Primrose Hill, ka Camden Lock i dalje u Camden Town. Primrose Hill je neka vrsta predgrađa za Regent’s Park, i predstavlja najvišu (prirodnu) tačku u inače vrlo ravnom gradu. Sa njega navodno puca predivan pogled, ali kombinacija tradicionalne londonske magle i blage susnežice je značila da smo od toga videli šipak i nastavili dalje, spustivši se uz obalu kanala radi romantične šetnje koja nas je dovela pravo na odredište.

IMAG1924Camden Lock je mali gat kojim se reguliše prelazak između različitih nivoa kanala, a usput je njegov okoliš prerastao u ogroman eklektičan tržni centar, malo na otvorenom, malo na zatvorenom, koji okuplja najšareniji izbor robe, od kineskih pizdarija i glupih suvenira, preko “smešnih” majica, fetiš odeće, tematskih cyberpunk radnji, bizarnih cipela, pa sve do najnapucanije visoke mode. Sve što smo videli smo apsolutno želeli da posedujemo, a u isto vreme nam apsolutno ništa od toga što smo videli nije bilo ni najmanje potrebno. Kao da sve to već ne predstavlja dovoljan nasrtaj na čula, dobar deo tržnog centra ispunjavaju mali, uglavnom “etnički” restorani “s nogu”, gde za sitne pare može da se dobije aluminijumska kadica puna egzotičnih đakonija, i čiji prodavci apsolutno i razulareno insistiraju da baš kod njih uzmete i jedete, jer zaboga, pa prosto mora! Ako vas ubede, ili ukoliko baš u to vreme ogladnite, kao što se nama desilo, i još uspete da ubodete slobodno i suvo mesto na klupicama za ručavanje, ručak ćete skoro sigurno podeliti sa bandom najodrpanijih, najmasnijih golubova koje smo imali čast da upoznamo.

IMAG0195Dalji, skraćeni obilazak grada sastojao se od unezverenog lutanja po Camden Town kraju. Unezverenog zato što smo tek stigli, i još uvek ne uspevamo da ukačimo fazon kada se na koju stranu gleda kada prelazite ulicu. Tu i tamo piše, lepo, na asfaltu “Look left” i “Look right”, ali najčešće ne piše, tako da se kroz London krećemo poput para preplašenih prerijskih kučića. Irenko se osećala kao potpuni vozač početnik, kako se nije osećala još od svoje četrnaeste godine, mene je ispunjavala blaga jeza svaki put kada bi se kraj nas zaustavio automobil bez vozača i od čitavog tela su nam se tokom veoma, veoma, veoma dugačke šetnje do stanice King’s Cross, pa nazad duž kanala do kuće, ponajviše umorili vratovi.

Povratak

Zaboravili smo ključni detalj.

Spakovali smo se prethodnog dana, ustali smo na vreme, odjavili smo se od gazdarice i dogovorili da popodne pokupimo prtljag. Prošetali smo da kupimo par sitnica koje smo ostavili za poslednji čas, par istih nismo našli, obišli smo stare i nove prijatelje da se pozdravimo, izvalili smo se u park Union Square i slušali Harekrišnijance kako tamburaju i gledali crnce kako brejkdensuju. Krenuli smo na vreme, pokupili prtljag po rasporedu, valjano rasporedili kredit na kartama za gradski prevoz, uhvatili liniju J do stanice voza za aerodrom, uredno preseli kada je trebalo, izašli na odgovarajućem terminalu, i shvatili da se prethodnog dana nismo čekirali preko interneta.

Ljubazna teta nam je saopštila kako su mesta uglavnom već popunjena, tako da ne može da nas smesti zajedno, osim ako doplatimo cirka sto dolara za višu klasu sedišta. Zgledali smo se i zaključili da je naša ljubav, kako međusobna, tako i za sto dolara, jača od 8 sati razdvojenosti, nakon čega nas je dočekao i drugi mali smor – naš let kasni u polasku sat vremena, što znači da pored sat i po koje smo ostavili kao sigurnosnu marginu, imamo da ubijemo još dodatni sat, ali isto tako u tom slučaju u Londonu provodimo samo tri sata umesto četiri, čekajući vezu za Beograd.

Dok smo stigli do našeg terminala, kašnjenje se produžilo na još pola sata – neki deo aviona je crkao, te se čeka da ga dopreme iz depoa na nekom od susednih aerodroma. Obuzela nas je blaga anksioznost, ali stvari još uvek nisu bile kritične – kroz Heathrow smo u kontrasmeru protutnjali za pola sata, tako da bi dva i po sata vremena za transfer trebalo da su sasvim komotni, pa i ako izgubimo još pola sata – sat u daljim odlaganjima, ni to nije strašno.

Poleteli smo, napokon, sa oko pet i po sati kašnjenja, negde oko dva ili tri ujutro. U međuvremenu se aerodrom temeljno ispraznio, sunce je prestalo da prži, ali zato klima uređaji nisu prestali da duvaju u zbunjene turiste u šorcićima i papučicama (iskusniji putnici, kao što su potpisnici ovih redova, sa sobom uvek nose kompletnu odeću za nepredviđeno zahlađenje), nakon poduže svađe živčanih putnika sa nedužnim šalterskim osobljem dobili smo vodu, konzerve kokakole i grisine, kao i priručne ćebiće sa aviona, da bi se smrznuti spavači razasuti posvuda po terminalu makar malo zaogrnuli.

Ovakve situacije, jakako, zahtevaju strpljenje i opuštenost u susretu sa činjenicama koje nije moguće izmeniti – i mi smo propustili vezu isto kao i čovečuljak sa prečešljanom frizurom i akten tašnom, ali smo se mi naspavali, napunili baterije na telefonima i laptopu, i pročitali parče knjige, dok se on sve vreme drao i pretio devojkama na šalterima koje svakako nisu mogle da utiču na tehničare da brže dopreme i ugrade crknuti deo aviona, koliko god da je on žurio na važan sastanak. Gospodin Ričard Brenson, velehvaljen u prvom od ovih napisa zbog preduzimljivosti i odlučnosti da se probije u kosmos, možda je izgubio izvestan broj budućih klijenata ovim gafom, ali mi smo i dalje prilično sigurni da bi se radije vozili njegovom kompanijom koja ne dozvoljava da avion poleti dok ne ispunjava sve neophodne bezbednosne standarde, nego Jatom kod kojeg je odletanje šrafova i zakivaka sa krila normalna stvar, i koji ne okleva da vam otkaže ne samo kartu, već i čitav let, bez ikakvog obaveštenja, nedelju dana pred put.

Druga stvar koju ovakve situacije zahtevaju jeste proaktivnost i brzina reagovanja. Kada smo napokon poleteli, majstor je nagazio papučicu gasa koliko je samo smeo, tako da smo do Londona stigli skoro sat vremena brže, iako nam je rotacija planete u ovom slučaju odmagala. Petnaestočlana porodica koja se zaputila u zavičajne Živin’ce svakako je morala lagano da baulja do šaltera Virgin Airlines saterujući decu i potpačinjući starce, tako da smo mi i mladi geodeta iz Njujojrka imali značajnu prednost u napetoj trci do dogovora o prebacivanju na drugi let.

Od sveukupno tridesetak ljudi koji su bili na letu, stigli smo u drugoj grupici, pre nas su klisnule samo nekakve sestre odbojkašice sa majkom, iskoristivši duge noge i sportski đon. Pošto je logistički problem raspoređivanja tridesetak ljudi na alternativne, uglavnom već prebukirane letove za Beograd popriličan, za odbojkašku familiju nije bilo mesta nigde tog dana, tako da su iskoristile besplatan boravak u Londonu i uz smešak prepustile šalter namrštenom geodeti. Uplašivši službenicu svojom pojavom, uspeo je da dobije mesto na letu koji je 45 minuta kasnije polazio za Frankfurt, odakle ga je praktično odmah čekao transfer za Beograd. Čuvši to, masa koja se nakupila iza nas se zažarila i pošla da grabi preko ograde ka šalteru, uz očajnički ropac zahtevajući isti transfer, međutim službenica ih je umirila podviknuvši kako na tom letu više nema mesta. Snuždili smo se, i čekali da vidimo koliko ćemo morati da gluvarimo po Londonu i koliko će umorna moja najmilija saputnica morati da ide na posao.

Kada smo stali pred šalter, punačka tamnoputa gospojica sa druge strane prvo je procedila kroz zube: “Sad izgledajte pokunjeno i samo klimajte glavom, da ostali ne bi poludeli, ali na tom letu ima još dva mesta za vas, ako ih želite”. Skrušeno smo pognuli glave i uzdahnuli, šišnuvši odlučno “yes” kroz zube, i ugrabivši bording karte potrčali ka terminalu ne bismo li uhvatili let do kojeg je, u tom trenutku, ostalo već manje od pola sata, ostavivši za sobom ogromnu enigmu o tome kako će se petnaestočlana porodica iz Živin’ca organizovati da stignu u zavičaj.

Ostatak povratka je prošao bez većih trzavica, osim što, naravno, u ovakvim situacijama možete slobodno da kroz velike prozore londonskog aerodroma pošaljete pusu svom prtljagu i da mu poručite da vam pošalje razglednicu, gde god da završi, pre nego što ga neko locira i prosledi ga kući.

Grad i grad

Pomenuo sam već da je ograničeno pokušati da se nekakvim  generalizacijama obuhvati čitav jedan grad, kamoli čitava zemlja. Kada sledeći put čujete izraz “glupi Ameri” koji se kod nas sipa i šakom i kapom, zastanite na trenutak i zapitajte sebe, a ako možete, i osobu koja je to izjavila – na koje se tu tačno “Amere” misli? Na svih sto miliona stanovnika SAD? Ili samo na neku podgrupu? Koju? Crne, bele, žute, crvene, smeđkaste? Starosedeoce ili novopridošlice? Zatucane religiozne konzervativce ili progresivne liberale, maloletne majke mnoštva dece koje jedva spajaju kraj sa krajem ili stivdžobse i bilgejtse, neobrazovane dilere iz geta ili krem svetske nauke sa MIT-a ili Stenforda? Ili možda, samo možda, pak misle na sve one stotine varijacija i stepenova na skali koja leži između krajnosti?

Na sličan način, Njujork, sa svojih desetak miliona stanovnika (plus-minus koji milion, zavisi koga pitate, ali oscilacije su dimenzija čitavog jednog Beograda), nije jedno mesto koje može da se obuhvati nekim generalijama. Drastično se razlikuju siromašne zabiti Bronksa i Bruklina od okoline Tajms Skvera ili srca Ist Vilidža, dramatičan je kontrast betona i stakla Mehnetna i slanog peska Brajton Biča.

Pa ipak, lagao bih kada bih rekao da ne postoje obrasci. Pojedine monolitne kulture i zajednice se, poput famoznog galskog sela, opiru stranim uticajima i uporno drže sebe, hermetično čuvajući kulturni identitet donet ko-zna-odakle, načet isključivo u meri u kojoj je to moralo da bi se omogućio suživot sa strancima. Rezultat toga je čudnovata smesa čovečanstva, gusto isprepletena, ali i oštro razgraničena, u koju smo prvog dana sleteli, kao da smo ciljali, tačno na tromeđu.

Severno od našeg stana protezao se blok koji su okupirali ortodoksni, tzv. hasidski Jevreji – sa sve bradama i kikicama i smešnim krznenim šeširima na +40 stepeni vrelog betona po kojem oštro kroče sa svojim belim dokolenicama, ruku na leđima i glave napred, kao da pokušavaju da nasmrt proburaze vazduh pred sobom. Nama strana i pomalo jeziva kultura, sa decom odevenom u minijaturne verzije odeće za odrasle, šljaštavo bele košulje i crne pantalone, ulaštene crne cipele, i sveprisutne kikice. Dečaci koji se ne smeju, već ozbiljno i oštro hode ulicama do kasno u noć, eventualno raspravljajući mrkih lica sa drugarima, uvek strogo odvojeni od podjednako striktno odevenih devojčica koje smerno hode sa svojim majkama, u sivim ili crnim haljinicama, kao da je detinjstvo tek umanjena verzija sveta odraslih.

Svega par metara dalje, na jugoistok, proteže se ‘šiluk iliti hood, kraj koji nismo smeli čak ni krišom da fotografišemo, sa crnim zgubidanima koji sede po ćoškovima i slušaju hiphop na drndavim tranzistorima pušeći nekakvu jeftinu krdžu dok natežu flaše skrivene u smeđim, papirnim kesama. Polugolišavac staklastog pogleda ište dolar od svakog ko prođe, dok vam u KFC-u kusur, ali i piletinu, dodaju kroz rotirajući prorez u blindiranom staklu. Svako malo na dečjem igralištu se raspali block party na kojem se oko getoblastera skupe sva braća i sestre, ljuljajući se uz teški ritam u najfinijoj večernjoj toaleti koju mogu da sklepaju, gledajući ispod oka svakog slučajnog belog prolaznika koji je, nesvesno i neoprezno, nabasao na taj skup nasumično odabravši jednu od dve raspoložive stanice metroa.

Na jugozapadu su amigosi, nismo utvrdili koje vrste, da li su Meksikanci, Kubanci, Portorikanci, ili pak nešto sasvim šesto, dok smo se u dragstoru, pod naletom preglasne zumba muzike, laktali sa ogromnom familijom vlasnika koja se u sav glas međusobno raspravlja oko partije karata jedva primećujući da imaju tamo neke mušterije.

Kroz ove tri zajednice su se, poput nekakvih aveti ili uljeza, parazitskog oblika života koji svi ignorišu, provlačili beli hipsteri, u svojoj smehotresnoj odeći i bizarnim frizurama, držeći se zidova i pokoje, vešto prikrivene kafanice, plahih pogleda poput gazelica u savani, vrlo verovatno nesvesni da predstavljaju prethodnicu, prve redove talasa džentrifikacije koji se širi poput borbenog fronta iz centra Vilijemsburga, sudarajući se i razbijajući o monolitnu kontrasilu borgolikog širenja Hasida.

Sve te zajednice okupiraju manje-više isti prostor, okolinu od nekoliko zgrada i par blokova koji se protežu između susednih stanica metroa. Žive, takoreći, jedni drugima na glavama, ali ipak strogo razdvojeno, zna se do koje tačke su beli, a od koje crni, zna se gde možeš da visiš, a gde samo da prođeš, zna se sa kime se priča i gde se kupuje, a gde, prosto, ne ulaziš, ni u zgradu, ni u razgovor, pa čak ni u kontakt očima.

Taj se obrazac ponavlja, poput fraktalne spirale, od najsitnijih uličnih interakcija sa prodavcima ili sa prosjacima ili, prosto, drugima, preko jasno segregiranih ulica i blokova, do čitavih gradskih četvrti, gde se, iako geografski i fizički gusto isprepletano, ipak zna šta je čije, i gde ko pripada. Možda je to, prosto, neizbežno u takvoj mešavini kultura i nasleđa gde je teško otresti se tereta koji nameću ranije generacije i stari sistemi ponašanja i ophođenja, a možda je to sve, čak, i neophodno, da bi život u jednom gradu sa deset miliona homo sapiensa, lovaca-sakupljača koje je evolucija oblikovala da žive u porodično-plemenskim grupama od stotinjak duša, upošte bio moguć.