Category Archives: New York

Top 12 u Njujorku

Hajde da završimo jednu priču, da bismo mogli da započnemo neku novu. Evo 12 stvari koje ne smete propustiti kada budete posetili Njujork (redosled je manje-više slučajan). Napominjemo da je izbor gotovo nemoguće napraviti, pa malo pročeprkajte po ovom našem blogu za dragocene detalje i klasičnije destinacije.

DSC_09961. Nedeljno jutro u Vilijamsburgu: www.freewilliamsburg.com

Obavezno naručite bezalkoholni koktel po nazivu Arnold Palmer. Za probnu degustaciju svratite do nas.

2. Nešto (pre)slatko: Molly’s Cupcakes http://www.mollyscupcakes.com/ny/home.php

Ne osvajaju oni prvo mesto u pravljenju kapkejkova već godinama za džabe.

3. Malo džeza: Fat Cat http://www.fatcatmusic.org/

Opušteno mesto, cena ulaza je simbolična, ravnopravno se igra snuker i sluša vrhunski džez.

DSC_04234. Šetnja u stilu: High Line http://www.thehighline.org/

Ovo je mesto koje želite da posetite kada se umorite od urbanih i bučnih predela. Pravi pravi biser za gradoholike.

5. Umetnost samo za one sa snažnim nogama: Gallery District http://chelseagallerymap.com/

Umetnost ovakva, umetnost onakva, dok vam se ne smuči.

DSC_03086. Dremka u travi: Central Park http://www.centralpark.com/

Od bejzbola, preko Shakespeare in the Park, do rakuna uz stazu kroz the Ramble. Čista sreća.

7. Dobar espresso:  Think Coffee http://thinkcoffeenyc.com/

Ako želite dobar espresso, zaboravite Starbaks. Starbaks posetite za sve ostale varijante kafe.

8. Multimedijalno iskustvo bioskopske antiprojekcije: Rocky Horror Picture Show www.nycrhps.org

Originalno i jedinstveno iskustvo uživanja u svemu osim filma.

DSC_09469. Plaža i kupaće gaće: Coney Island http://www.coneyisland.com/

Plaža, mol i sve što uz to ide. Ako ćete na tobogan, ruske restorane posetite nakon toga.

10. Brodvej po izboru: http://www.tdf.org/TDF_ServicePage.aspx?id=56porgyBess

TKTS za jeftine karte. Zaobiđite Les Miserables.

11. Gvakamole i meksička brza hrana: Dos Toros Taqueria http://dostoros.com/

Samo se objasnilo.

12. Rebarca: www.dallasbbq.com

Na vrhu našeg spiska dobrih rebaraca. A probali smo mnoga.

Povratak

Zaboravili smo ključni detalj.

Spakovali smo se prethodnog dana, ustali smo na vreme, odjavili smo se od gazdarice i dogovorili da popodne pokupimo prtljag. Prošetali smo da kupimo par sitnica koje smo ostavili za poslednji čas, par istih nismo našli, obišli smo stare i nove prijatelje da se pozdravimo, izvalili smo se u park Union Square i slušali Harekrišnijance kako tamburaju i gledali crnce kako brejkdensuju. Krenuli smo na vreme, pokupili prtljag po rasporedu, valjano rasporedili kredit na kartama za gradski prevoz, uhvatili liniju J do stanice voza za aerodrom, uredno preseli kada je trebalo, izašli na odgovarajućem terminalu, i shvatili da se prethodnog dana nismo čekirali preko interneta.

Ljubazna teta nam je saopštila kako su mesta uglavnom već popunjena, tako da ne može da nas smesti zajedno, osim ako doplatimo cirka sto dolara za višu klasu sedišta. Zgledali smo se i zaključili da je naša ljubav, kako međusobna, tako i za sto dolara, jača od 8 sati razdvojenosti, nakon čega nas je dočekao i drugi mali smor – naš let kasni u polasku sat vremena, što znači da pored sat i po koje smo ostavili kao sigurnosnu marginu, imamo da ubijemo još dodatni sat, ali isto tako u tom slučaju u Londonu provodimo samo tri sata umesto četiri, čekajući vezu za Beograd.

Dok smo stigli do našeg terminala, kašnjenje se produžilo na još pola sata – neki deo aviona je crkao, te se čeka da ga dopreme iz depoa na nekom od susednih aerodroma. Obuzela nas je blaga anksioznost, ali stvari još uvek nisu bile kritične – kroz Heathrow smo u kontrasmeru protutnjali za pola sata, tako da bi dva i po sata vremena za transfer trebalo da su sasvim komotni, pa i ako izgubimo još pola sata – sat u daljim odlaganjima, ni to nije strašno.

Poleteli smo, napokon, sa oko pet i po sati kašnjenja, negde oko dva ili tri ujutro. U međuvremenu se aerodrom temeljno ispraznio, sunce je prestalo da prži, ali zato klima uređaji nisu prestali da duvaju u zbunjene turiste u šorcićima i papučicama (iskusniji putnici, kao što su potpisnici ovih redova, sa sobom uvek nose kompletnu odeću za nepredviđeno zahlađenje), nakon poduže svađe živčanih putnika sa nedužnim šalterskim osobljem dobili smo vodu, konzerve kokakole i grisine, kao i priručne ćebiće sa aviona, da bi se smrznuti spavači razasuti posvuda po terminalu makar malo zaogrnuli.

Ovakve situacije, jakako, zahtevaju strpljenje i opuštenost u susretu sa činjenicama koje nije moguće izmeniti – i mi smo propustili vezu isto kao i čovečuljak sa prečešljanom frizurom i akten tašnom, ali smo se mi naspavali, napunili baterije na telefonima i laptopu, i pročitali parče knjige, dok se on sve vreme drao i pretio devojkama na šalterima koje svakako nisu mogle da utiču na tehničare da brže dopreme i ugrade crknuti deo aviona, koliko god da je on žurio na važan sastanak. Gospodin Ričard Brenson, velehvaljen u prvom od ovih napisa zbog preduzimljivosti i odlučnosti da se probije u kosmos, možda je izgubio izvestan broj budućih klijenata ovim gafom, ali mi smo i dalje prilično sigurni da bi se radije vozili njegovom kompanijom koja ne dozvoljava da avion poleti dok ne ispunjava sve neophodne bezbednosne standarde, nego Jatom kod kojeg je odletanje šrafova i zakivaka sa krila normalna stvar, i koji ne okleva da vam otkaže ne samo kartu, već i čitav let, bez ikakvog obaveštenja, nedelju dana pred put.

Druga stvar koju ovakve situacije zahtevaju jeste proaktivnost i brzina reagovanja. Kada smo napokon poleteli, majstor je nagazio papučicu gasa koliko je samo smeo, tako da smo do Londona stigli skoro sat vremena brže, iako nam je rotacija planete u ovom slučaju odmagala. Petnaestočlana porodica koja se zaputila u zavičajne Živin’ce svakako je morala lagano da baulja do šaltera Virgin Airlines saterujući decu i potpačinjući starce, tako da smo mi i mladi geodeta iz Njujojrka imali značajnu prednost u napetoj trci do dogovora o prebacivanju na drugi let.

Od sveukupno tridesetak ljudi koji su bili na letu, stigli smo u drugoj grupici, pre nas su klisnule samo nekakve sestre odbojkašice sa majkom, iskoristivši duge noge i sportski đon. Pošto je logistički problem raspoređivanja tridesetak ljudi na alternativne, uglavnom već prebukirane letove za Beograd popriličan, za odbojkašku familiju nije bilo mesta nigde tog dana, tako da su iskoristile besplatan boravak u Londonu i uz smešak prepustile šalter namrštenom geodeti. Uplašivši službenicu svojom pojavom, uspeo je da dobije mesto na letu koji je 45 minuta kasnije polazio za Frankfurt, odakle ga je praktično odmah čekao transfer za Beograd. Čuvši to, masa koja se nakupila iza nas se zažarila i pošla da grabi preko ograde ka šalteru, uz očajnički ropac zahtevajući isti transfer, međutim službenica ih je umirila podviknuvši kako na tom letu više nema mesta. Snuždili smo se, i čekali da vidimo koliko ćemo morati da gluvarimo po Londonu i koliko će umorna moja najmilija saputnica morati da ide na posao.

Kada smo stali pred šalter, punačka tamnoputa gospojica sa druge strane prvo je procedila kroz zube: “Sad izgledajte pokunjeno i samo klimajte glavom, da ostali ne bi poludeli, ali na tom letu ima još dva mesta za vas, ako ih želite”. Skrušeno smo pognuli glave i uzdahnuli, šišnuvši odlučno “yes” kroz zube, i ugrabivši bording karte potrčali ka terminalu ne bismo li uhvatili let do kojeg je, u tom trenutku, ostalo već manje od pola sata, ostavivši za sobom ogromnu enigmu o tome kako će se petnaestočlana porodica iz Živin’ca organizovati da stignu u zavičaj.

Ostatak povratka je prošao bez većih trzavica, osim što, naravno, u ovakvim situacijama možete slobodno da kroz velike prozore londonskog aerodroma pošaljete pusu svom prtljagu i da mu poručite da vam pošalje razglednicu, gde god da završi, pre nego što ga neko locira i prosledi ga kući.

Grad i grad

Pomenuo sam već da je ograničeno pokušati da se nekakvim  generalizacijama obuhvati čitav jedan grad, kamoli čitava zemlja. Kada sledeći put čujete izraz “glupi Ameri” koji se kod nas sipa i šakom i kapom, zastanite na trenutak i zapitajte sebe, a ako možete, i osobu koja je to izjavila – na koje se tu tačno “Amere” misli? Na svih sto miliona stanovnika SAD? Ili samo na neku podgrupu? Koju? Crne, bele, žute, crvene, smeđkaste? Starosedeoce ili novopridošlice? Zatucane religiozne konzervativce ili progresivne liberale, maloletne majke mnoštva dece koje jedva spajaju kraj sa krajem ili stivdžobse i bilgejtse, neobrazovane dilere iz geta ili krem svetske nauke sa MIT-a ili Stenforda? Ili možda, samo možda, pak misle na sve one stotine varijacija i stepenova na skali koja leži između krajnosti?

Na sličan način, Njujork, sa svojih desetak miliona stanovnika (plus-minus koji milion, zavisi koga pitate, ali oscilacije su dimenzija čitavog jednog Beograda), nije jedno mesto koje može da se obuhvati nekim generalijama. Drastično se razlikuju siromašne zabiti Bronksa i Bruklina od okoline Tajms Skvera ili srca Ist Vilidža, dramatičan je kontrast betona i stakla Mehnetna i slanog peska Brajton Biča.

Pa ipak, lagao bih kada bih rekao da ne postoje obrasci. Pojedine monolitne kulture i zajednice se, poput famoznog galskog sela, opiru stranim uticajima i uporno drže sebe, hermetično čuvajući kulturni identitet donet ko-zna-odakle, načet isključivo u meri u kojoj je to moralo da bi se omogućio suživot sa strancima. Rezultat toga je čudnovata smesa čovečanstva, gusto isprepletena, ali i oštro razgraničena, u koju smo prvog dana sleteli, kao da smo ciljali, tačno na tromeđu.

Severno od našeg stana protezao se blok koji su okupirali ortodoksni, tzv. hasidski Jevreji – sa sve bradama i kikicama i smešnim krznenim šeširima na +40 stepeni vrelog betona po kojem oštro kroče sa svojim belim dokolenicama, ruku na leđima i glave napred, kao da pokušavaju da nasmrt proburaze vazduh pred sobom. Nama strana i pomalo jeziva kultura, sa decom odevenom u minijaturne verzije odeće za odrasle, šljaštavo bele košulje i crne pantalone, ulaštene crne cipele, i sveprisutne kikice. Dečaci koji se ne smeju, već ozbiljno i oštro hode ulicama do kasno u noć, eventualno raspravljajući mrkih lica sa drugarima, uvek strogo odvojeni od podjednako striktno odevenih devojčica koje smerno hode sa svojim majkama, u sivim ili crnim haljinicama, kao da je detinjstvo tek umanjena verzija sveta odraslih.

Svega par metara dalje, na jugoistok, proteže se ‘šiluk iliti hood, kraj koji nismo smeli čak ni krišom da fotografišemo, sa crnim zgubidanima koji sede po ćoškovima i slušaju hiphop na drndavim tranzistorima pušeći nekakvu jeftinu krdžu dok natežu flaše skrivene u smeđim, papirnim kesama. Polugolišavac staklastog pogleda ište dolar od svakog ko prođe, dok vam u KFC-u kusur, ali i piletinu, dodaju kroz rotirajući prorez u blindiranom staklu. Svako malo na dečjem igralištu se raspali block party na kojem se oko getoblastera skupe sva braća i sestre, ljuljajući se uz teški ritam u najfinijoj večernjoj toaleti koju mogu da sklepaju, gledajući ispod oka svakog slučajnog belog prolaznika koji je, nesvesno i neoprezno, nabasao na taj skup nasumično odabravši jednu od dve raspoložive stanice metroa.

Na jugozapadu su amigosi, nismo utvrdili koje vrste, da li su Meksikanci, Kubanci, Portorikanci, ili pak nešto sasvim šesto, dok smo se u dragstoru, pod naletom preglasne zumba muzike, laktali sa ogromnom familijom vlasnika koja se u sav glas međusobno raspravlja oko partije karata jedva primećujući da imaju tamo neke mušterije.

Kroz ove tri zajednice su se, poput nekakvih aveti ili uljeza, parazitskog oblika života koji svi ignorišu, provlačili beli hipsteri, u svojoj smehotresnoj odeći i bizarnim frizurama, držeći se zidova i pokoje, vešto prikrivene kafanice, plahih pogleda poput gazelica u savani, vrlo verovatno nesvesni da predstavljaju prethodnicu, prve redove talasa džentrifikacije koji se širi poput borbenog fronta iz centra Vilijemsburga, sudarajući se i razbijajući o monolitnu kontrasilu borgolikog širenja Hasida.

Sve te zajednice okupiraju manje-više isti prostor, okolinu od nekoliko zgrada i par blokova koji se protežu između susednih stanica metroa. Žive, takoreći, jedni drugima na glavama, ali ipak strogo razdvojeno, zna se do koje tačke su beli, a od koje crni, zna se gde možeš da visiš, a gde samo da prođeš, zna se sa kime se priča i gde se kupuje, a gde, prosto, ne ulaziš, ni u zgradu, ni u razgovor, pa čak ni u kontakt očima.

Taj se obrazac ponavlja, poput fraktalne spirale, od najsitnijih uličnih interakcija sa prodavcima ili sa prosjacima ili, prosto, drugima, preko jasno segregiranih ulica i blokova, do čitavih gradskih četvrti, gde se, iako geografski i fizički gusto isprepletano, ipak zna šta je čije, i gde ko pripada. Možda je to, prosto, neizbežno u takvoj mešavini kultura i nasleđa gde je teško otresti se tereta koji nameću ranije generacije i stari sistemi ponašanja i ophođenja, a možda je to sve, čak, i neophodno, da bi život u jednom gradu sa deset miliona homo sapiensa, lovaca-sakupljača koje je evolucija oblikovala da žive u porodično-plemenskim grupama od stotinjak duša, upošte bio moguć.

Reprizni program

Tri nedelje je optimalna mera za Njujork.

Svi nas pitaju koliko smo dugo bili tamo, i kada kažemo da smo bili tri nedelje, reakcije su različite. Neki kažu – previše, šta to ima toliko da se gleda? Neki kažu – premalo, joooj, odmah bih se preselio tamo. Neki pak, kao što su naši lokalni doušnici, kažu – taman kako treba, sve da se vidi, sve da se proba, ali da ostane nešto i za neki sledeći put.

Grad je ogroman i ima svašta da se vidi, iskusi, doživi i okusi. Ako ostanete mnogo kraće od toga, propustićete mnoštvo lepih i važnih stvari, i rizikovaćete da vam nepredviđeno loše vreme odgrize još koji od malobrojnih dana, i da se na kraju sa relativno velikog i, ne zaboravimo, skupog putovanja vratite nezadovoljni. Sa druge strane, ako ostanete mnogo duže, počeće sve da vam se sliva u jednu veliku, bezobličnu masu utisaka i počeće da vas pritiska taj nagon da svaki dan morate nešto novo da radite, da ne biste gubili vreme i bacali novac. Život urbanog turiste je ipak drugačiji od života lokalnih stanovnika, koji mogu natenane i bez presije da uživaju u svom gradu.

Pošto je naših dvadesetak dana isteklo, rezimirali smo spisak i utvrdili da smo postigli skoro sve što smo planirali. Nismo, zahvaljujući mojoj lenjosti, bili kod gatare da nam proriče sudbinu. Nismo, zahvaljujući prpi, otišli na besplatan MMA trening. Nismo, iz straha od cene, krckali džinovskog crvenog jastoga na plastičnoj tacni s kolena. Nismo, zahvaljujući sadržajima koje je sam Njujork nudio, seli na Greyhound autobus i odvezli se u Boston, Vašington ili pak Bengor. Međutim, cilj nam je bio da ovog puta obiđemo Njujork, i to smo i učinili, a sve ostalo – neki drugi put. Zato smo poslednjeg dana pred put odlučili da se vratimo i obiđemo par omiljenih mesta, jedemo nešto od omiljenih specijaliteta, i lagano, mirno, pozdravimo sa gradom.

Prva stanica – High Line. Nakon neuspešne potrage za restoranom u Sohou u koji smo poslati, a koji verovatno već godinama ne postoji, seli smo na usputni branč, utopljeni u žamor producenata, glumaca i vižljastih modela koji u lokalnom kafe-restoranu, nad listićem celera i čašom kisele, diskutuju o svojim projektima dok čežnjivo gledaju u duplu dozu belog, domaćeg, izdašnog, rupičastog hleba sa crnom mirisnom koricom koju smo naručili (uz namaz od svežeg putera sa biljčicama – pa ko ne bi duplo naručio!). Potom smo pohitali u Chelsea Market, lokalnu fabriku biskvita koja je u jednom trenutku pretvorena u predivnu, džinovsku zatvorenu tržnicu od ljubičaste opeke. Cilj nam je bio odeljak sa umetničkim tezgama gde smo bacili oko na par stvarčica, ali nas je dočekala surova realnost grada koji nikada ne spava – sve se menja iz dana u dan. Na mestu na kojem se do nedelju dana nalazila hrpa tezgi, sada se nalazila prazna prostorija po kojoj su bazali građevinski radnici, mrdajući lestve i mereći dimenzije prostorije. Njujork vam ne daje priliku da se mnogo premišljate – ako vam se nešto svidi, iskoristite priliku, zgrabite to što je na ponudi i uživajte, jer sutra će tu možda biti nešto sasvim drugo.

Malkice razočarani, izvukli smo se na sam High Line, gde sam posadio lepšu polovinu da uzdiše na platformi za posmatranje ulice, dok sam ja jurcao naokolo šaljući razglednice majkama i pazarujući sportsku opremu iz obližnje prodavnice. Potom smo rashladili noge u veštačkom potočiću i odšljapkali duž tog predivnog, izdignutog parka, posmatrajući sa jedne strane talase upornog saobraćaja kako se valjaju niz široke avenije, a sa druge strane kako lagano niče i rascvetava se ogroman, šareni, romantični mural.

Presedanje smo obavili u krofnarnici Doughnut Plant, mestu poznatom po kvalitetnim, je l’ da, krofnama, i WC-u koji je napravljen kao unutrašnjost disko kugle. Odnosno spoljašnjost disko kugle. Odnosno, kao kada biste izvrnuli disko kuglu. Ma znate na šta mislim, a pri tome uopšte nije bitno, bitne su krofne. Ja sam uzeo manje-više standardnu i nezanimljivu, ali lepša polovina je po preporuci (već pomenute Bogijeve mame, nepogrešive preporučivateljice), uzela suvu krofnu od kokosovog brašna (izvinite, morao sam, iako nije ni suva, ni od kokosovog brašna). U pitanju je čista perverzna umetnost – krofna četvrtastog oblika optočena glazurom sa aromom kokosa, ali tek kada zagrizete shvatite u čemu je čitava draž – punjena je delicioznim filom sa ukusom kokosa koji se proteže čitavim obimom krofne. Morali smo da prekinemo bazanje po Central Parku, drugoj i poslednjoj stanici na retrospektivnom obilasku, kako bismo seli u društvu divljih gusaka, golubova, vrabaca, pacova i umetnika, ne bi li lepša polovina mogla na miru da se naslađuje.

Tu smo i ostali, sačekavši smiraj dana, kada smo se polako provukli kraj fontane oko koje su azijatski mladenci obigravali pozirajući za fotografa, uz stepenice na kojima su dvojica mladenaca zaljubljeno sedela pozirajući za fotografa, kraj starca u roze čizmicama i ženskom kupaćem kostimu na biciklu, lagano odjahali u zalazak sunca, da se spakujemo i pripremimo za dugačak put kući. Koliko dugačak? Nismo ni slutili, ali više o tome u sledećoj epizodi.

 

Slobodna rebra Teksasa

Dan povratka se ubrzano bližio, a mi još uvek nismo obišli verovatno najpoznatiji simbol Njujorka i SAD uopšte – Kip slobode. Naš drugar Bogi preporučio nam je da, kao niskobudžetnu varijantu, sednemo na trajekt za Steten Ajlend koji prolazi nedaleko od ostrva i da se provozamo u oba smera (ako ne nameravamo da izlazimo i lunjamo po Steten Ajlendu, što nismo). Pošto ta besplatna vožnja nudi odličan pogled na ostrvo Liberti na kojem se nalazi kip, brojni upućeniji turisti koriste ovu mogućnost da “odrade” tu “obavezu”.

Prva aktivnost za taj dan, ipak, nije imala nikakve veze sa Kipom slobode. Nakon vožnje metroom, izbili smo kod sada već dobro nam znanog Bateri parka, i pedesetak metara dalje ugledali – belog kita. Zgrada ventilacije za tunel Bruklin-Bateri! Sedište Men in Black! Napokon sam ga našao! Isukao sam harpun i unezvereno pojurio na foto-sešn ne obazirući se na nervoznu lepšu polovinu koja je cupkala nestrpljiva da nastavimo sa tim danom za koji joj je entizijazam svakako bio na rekordno niskom nivou.

Malo smo se nećkali, potom smo raspravili stvari, i na kraju rešili da ipak odustanemo od niskobudžetne varijante i da se ispružimo za celokupan obilazak. Platili smo kartu, stali u red i spremili se za aerodromsku kontrolu bezbednosti (da, kompletnu, sa skidanjem kaiševa i cipela). Krstarenje funkcioniše po principu da na ostrva Liberti i Elis možete da doprete isključivo nekom od licenciranih kompanija koje nude ta krstarenja, tako da na samom ulazu na trajekt bivate pregledani, overe vam kartu, i potom se pretpostavlja da dalje imate pravo da budete unutar te zatvorene zone, ali i da znate gde ste se uputili i kojim redosledom se vozite.

Ukoliko se opredelite za ovakvu opciju obilaska, preporučio bih vam da se opustite tokom vožnje na tamo. Masa turista će već posle par minuta poskakati sa sedišta i namontirati se po ogradi broda i mahnito početi da fotografiše, i ako vam laktanje za znojavim Nemcima ne donosi strasni telesni užitak, isti prizor ćete videti i u povratku, kada će svi znojavi Nemci biti potpuno nezainteresovani, te ćete moći da fotografišete do mile volje. Naravno, najbolje fotografije se prave sa samog ostrva, što čitavu vežbu na trajektu čini prilično besmislenom.

Samo ostrvo sadrži lep parkić, i pruža vam pogled na Kip iz raznih ređe prikazivanih uglova, ali naravno, poenta putovanja nije da vidite Kip slobode, već da budete tu, na tom, praktično, mitskom mestu. Mnogo zanimljiviji po sadržajima, i meni, lično, strašno potresan, jeste drugi deo ekskurzije, nakon što vas sledeći trajekt (polaze na svakih 20 minuta, i voze se u krug – možete da sednete na bilo koji koji ide u vašem pravcu – kao što rekoh, ako ste u zoni, više vas niko ništa ne pita i slobodni ste da idete svojim putem i svojim tempom) prenese na ostrvo Elis, gde se tokom niza godina nalazila kancelarija za imigraciju, sa svime što to nosi – pristanište, čekaonice, carina, bolnica, kontumac… Čitav taj prostor pretvoren je u Muzej imigracije koji kroz brojne postavke priča priču o sudbinama najrazličitijih naroda koji su se tokom proteklih više stotina godina, svojom ili, češće, tuđom voljom, naselili na teritoriji današnjih SAD. Među mnogobrojnim eksponatima našli smo i isečak iz Biblije na srpskom jeziku (za testiranje pismenosti doseljenika), kao i dinar iz Kraljevine SHS, sačuvan u tamošnjoj menjačnici.

Nakon što su nam otpale noge i nakon što smo izgubili poslednji tračak strpljenja i snage, posedavši po vetrovitoj palubi trajekta, iskrcali smo se ponovo u Bateri parku, iscrpljeni i gladni. Bogijeva mama nas je mudro posavetovala da, ako ogladnimo, potražimo teksaški Dallas BBQ u Čelziju. Za razliku od, iskreno, razočaravajućeg TGI Friday’s, ovo mesto, iako je u pitanju lanac franšiznih restorana, nudi odlična rebarca, rebra, i odrezak po vrlo pristojnim cenama, uz izvrsne klasične ledene koktele kao što su Pina Colada ili Margarita. Teksaški roštilj je, jakako, radikalno drugačiji od bilo kog našeg – ali ako ste u stanju da prihvatite tu činjenicu i uživate u rebarcima natrackanim u sočni sos za roštilj, shvatićete da vam ne ostaje prostora za krofne koje nam je, takođe, preporučila Bogijeva mama, koja se pokazala kao izvrstan izvor informacija o lokalnoj hrani i slatkišima, iako je u Njujork po prvi put doputovala istog dana kada i mi.

Umesto krofni, za desert smo protegli noge i iskopali lokal Fat Cats, vešto skriven i ušuškan u Vest Vilidž. Na ponudi je predivan prostor koji se proteže na više stotina kvadrata podruma zgrade pretvorenog u ogromnu igraonicu/džez klub, nalik na beogradsku Čekaonicu ukrštenu sa luna parkom – ulaznica od tri dolara (praktično džabe u njujorškim okvirima) vam nudi priliku da čujete tri benda svake večeri kako prže džez uživo. U jednom uglu odvojen je prostor za muzičare, pred njima je nabacana šaka rasparenih troseda i fotelja u kojima, uz piće ili bez istog, možete da uživate u muzici, dok je ostatak prostora preplavljen društvenim igrama, od velikih i razmahanih klasika kakvi su bilijar ili air hockey, preko diskretnih stonih igara kao što su šah, mice ili “Ne ljuti se, čoveče”, pa sve do mrežicom odvojenog prostora za klepetanje ping-ponga.

Umorni, rezimirali smo spisak iz crne svešcice, i utvrdili da smo obavili sve što smo namerili (uz par sitnih izuzetaka, koji su otpali ili zbog nepredvidivih vremenskih uslova, ili zbog naše lenjosti). Popili smo piće i na pauzi tiho klisnuli nazad, u sobicu, da se dobro naspavamo i pripremimo za naredni dan laganih repriza i rezimiranja.

Crtica: Mala noćna

Iscrpljeni nakon čitavog dana tabananja po jednom od najvećih gradova na svetu, silazimo u stanicu metroa. Kasno je, prošla je ponoć. Na platformi kraj nas, stoji vozić, mnoštvo malih, metalnih kola, nalik zdepastim kontejnerima. Zastajemo da fotografišemo, znajući da imamo vremena, da vozovi tako kasno idu mnogo ređe.

Odnekud, iza susednog stepeništa, čuje se muzika. Odjekuje od pločica, vije se kroz ogradu, odzvanja po šinama.

– Neko pušta… – zaustim i stanem. Shvatam, u trenutku, da niko ništa ne pušta. Provlačimo se oko stepeništa i dočekuje nas violončelo za kojim sedi devojka, tanke, plave kose koja se preliva preko izraza potpune posvećenosti. Izgubljena je negde, u dubinama nekog nama neznanog adađa. Pred njom je kofer od instrumenta, otvoren, šaka sitniša i poneki dolar razbacani po plišanoj unutrašnjosti. Prošnja u metrou je zabranjena, ali sviranje nije – tehnički, ona krši zakon, ali u stvarnosti organi reda i mira uglavnom žmire na tu praksu. Oronulim stanicama njujorškog metroa preko je potrebno svako ulepšavanje koje im se nudi.

Na klupi pred njom svega je šačica putnika. Zastajemo malo dalje, oslonjeni uz stub, dok zamiru poslednji tonovi adađa. Kraj nas se sredovečna, mršava crnkinja, crne, peglane kose, bori sa detetom koje je izvukla iz kolica i ogromnim buketom cveća koji vuče za sobom. Podigne dete, ispadne joj buket. Podigne buket, pobegne joj dete.

Devojka za violončelom na trenutak kao da se premišlja u tišini, a potom duboko udiše, i ponovo prevlači gudalo preko žica. Izvire muzika, slična, ali nekako još setnija, odbija se od orošenih zidova, uvlači se u grudi i seda na srce, teško, teško, grabeći žile i mišiće, vukući glavu da se pogne. Osetim kapljicu kako me pogađa o rame, tik ispod mesta na koje mi je položila glavu, pa još jednu. Slana mrlja širi se po tkanini.

Korak-dva dalje, odjekne šmrktaj, pa jecaj. Sredovečna, mršava crnkinja, pognute glave, sakriva se iza slapova peglane, crne kose. Obriše suzu, podigne dete, ispadne joj buket. Šmrkne, obriše suzu, podigne buket. Pobegne joj dete, šmrkne, obriše suzu.

Negde iz daleka, muzici se pridružuje potmulo tutnjanje i cvilež, isprva tiho, jedva primetno, a potom sve glasnije, sve nasilnije, sve dok ne nadvlada jecaje gudala i jecaje publike. Svi ustaju, prikupljaju torbe, cveće, decu, nišane vrata vagona.

Vadim novčanik, otvaram, zagledamo nepregledno more neupotrebljive sitnine, po cent-dva-pet, koje se nataložilo tokom proteklih dana. Gledamo novčanice od po dolar, uredno naslagane jedna kraj druge, nećkamo se i premišljamo, osećamo se glupo, prozaično u sukobu sa situacijom, u trenutku kada želimo da nagradimo umetnicu, želimo da nagradimo to ljudsko biće koje nas je, sve zajedno, toliko dirnulo, ali izvući dolar ili prosuti šaku sitniša deluje tako… prosto.

Koliko uopšte može jedna suza da vredi?

Metropoliten u parku

U Njujorku se uvek nešto dešava. Propustili smo mnoštvo toga, delom zbog toga što je sezona prošla (njujorška opera), delom zbog toga što se nismo informisali na vreme (Manhattanhenge), delom zbog toga što prosto nije moguće u istom trenutku biti na dva različita mesta. Jedan od događaja koji o kojem jesmo bili informisani, već godinama, i koji se dešavao u te tri nedelje koliko smo proveli u Njujorku, jeste godišnji Shakespeare in the Park festival, tokom kojeg na otvorenoj pozornici, pod vedrim nebom Central Parka, poznati glumci, besplatno, izvode Šekspirove predstave.

Do karata se može doći na nekoliko načina, ukoliko niste donator – možete da stojite u redu pred samim pozorištem, možete da stojite u redu na nekoliko mesta širom grada gde se tokom pojedinih dana deli ograničen broj karata, ili možete da se prijavite za on-line lutriju. Veče pred početak čitave akcije pročitali smo uputstvo za stajanje u redu za karte koje je, glasilo otprilike ovako: “Karte se dele od 13:00 časova. Central Park se otvara u 6:00 časova ujutru. Ukoliko želite da stanete u red pre otvaranja parka, molićemo vas da formirate urednu kolonu na istočnom ulazu…”

Stajanje u redu od 6 ujutro do 1 popodne? Zaključili smo kako je to, ipak, previše, Šekspir ili ne Šekspir, i rešili da se pouzdamo u jedno od tri izvlačenja preko interneta za koja smo mogli da stignemo da se prijavimo pre nego što nas avion ponese za Evropu. U ponoć, kako je propisano, popunili smo formulare, prezvezdili se i stisli palčeve, poslali prijave i otišli na spavanje, rešeni da sledećeg dana ustanemo rano i zapucamo u muzej Metropolitan, zgodno smešten nedaleko od pozornice, gde bismo preko besplatnog bežičnog interneta u muzeju taman pratili tok izvlačenja.

Metropoliten je, kao i sve drugo u tom gradu, ogroman muzej. Međutim, kao i sve drugo u tom gradu, raspolaže ograničenom kvadraturom, te u njemu nema baš svega. Ukoliko se zaputite u obilazak, nije loše prvo da odvojite 15-20 minuta da se upoznate sa mapom muzeja i sadržajima, jer malo koga podjednako zanima baš sve što je tu sadržano. Tako su, za nas, recimo, bile potpuno neinteresantne reprodukcije američkih buržoaskih kuća iz devetnaestog veka, koje zauzimaju čitavo krilo jednog od spratova. Sa druge strane, bila nam je fascinantna zbirka egipatske umetnosti i kulture, ili pak kolekcija oružja i oklopa sa različitih strana sveta. Ubrzo po ulasku, seli smo na kafu i probistrili mapu i sadržaj, sve vreme gvireći jednim okom u telefone, očekujući mail koji će presuditi ovako ili onako. Continue reading

Arhitektura i humor drugog reda

Pošto smo počeli sitno da brojimo, došlo je i vreme da sa spiska precrtamo ono malo znamenitosti koje su ostale neposećene, te smo ovaj dan planirali da provedemo u vožnji trajektom do Steten Ajlenda, varijanti obilaska Kipa slobode za gledaoce sa jeftinijim ulaznicama i drastično smanjenim gužvama koju nam je preporučio naš drug, sad već lokalac, Bogi. Međutim, kako to već biva, jedan pogled kroz prozor, u sumorne oblake, vetar i hladnjikavu kišicu preusmerio nam je misli na zatvorenije prostore, te smo preskočili krstarenje, i pošto smo se probudili prekasno za muzej Metropoliten, zadubili mo se u mapu pokušavajući da uparimo znamenitosti nižeg reda važnosti sa prodavnicama do kojih smo hteli da navratimo ne bismo li obavili makar delić onog neizmernog šopinga koji su nam svi obećavali, a koji se nije materijalizovao.

U železničkoj stanici Grand Central smo jednom već bili – prolazili smo tuda, i prelazeći sa jednog prevoza na drugi, prošli smo kroz njen glavni hol. Ipak, bio sam dovoljno dosadan svojim insistiranjem da je obiđemo i ispred, kao i da se zavučemo malo po hodnicima i prolazima. Sa jedne strane, ipak je to najveći železnički terminal na svetu – iako smo prema tim “ovo je najveći …” tvrdnjama nakon četiri najveća akvarijuma na svetu i šire već pomalo oguglali. Sa druge strane, svega par dana ranije smo gledali Avengers, i dobar deo filma se dešava baš tu, ispred stanice, te sam hteo da navratimo i ispentramo se na isti prilaz i osmotrimo kako to izgleda u stvarnosti, pre nego što invazori iz dimenzije iks sve razruše.

Stanici smo ponovo prišli iskosa, izbivši iz metroa u senci impozantne Krajslerove zgrade, zavukavši se u prvi prilaz na koji smo naišli, a koji je bio na pravoj adresi. Ispostavilo se da je to odličan potez, pošto se splet kompleksa stanice prostire na mnogo većoj površini nego što se nama učinilo – prodrli smo u njega kroz podzemno krilo u kojem se, u holu dužine pedesetak metara, krila prava pravcijata pijaca, sa svežim bakalukom na tezgama. Cene su, svakako, njujorške, što znači da odražavaju drastično rastojanje koje deli tezgu od najbliže njive, te se nismo nakupovali, ali smo uživali u izuzetno šarenoj ponudi voća, povrća, začina i koštunjavih plodova sa svih strana sveta. Continue reading

Divan dan

Osvanuo nam je i taj divan dan, divan dan, divan dan, datum koji sad već tradicionalno provodimo na nekom dalekom putu. Početni uslovi nisu baš bili savršeni – boljka koja je počela prethodnog dana još uvek nam je rvala lepšu polovinu, a i ja sam još uvek osetio, mada sad već sasvim blage, zaostale posledice perjanog jorgana. Ipak, napolju je šljaštilo sunce, i imali smo jasan plan – lagani doručak negde u Vilijemsburgu, piknik u Central Parku, a potom gde nas noge odnesu, na nešto sa spiska stvari za uraditi što još nismo precrtali, i uveče na piće sa njujorškim drugarima u nekom od bezbrojnih kafića ili kafana.

Možda smo već pominjali, ako jesmo, prekinite nas, da je Njujork izuzetno šaren. Govoriti o Njujorku kao o monolitnom entitetu, ukoliko ne govorite o prostim činjenicama kao što je površina i broj stanovnika, je prosto nerealno i netačno, možda čak i ograničeno. Prvi stan u kojem smo bili nalazio se na tromeđi afroameričke, hispano i ortodoksne jevrejske zajednice, bogato prošaranoj sirnobelim hipsterima – u krugu od 100 metara je obitavalo više radikalno različitih kultura nego što Beograd ima na svojih tristašezdeset kvadratnih kilometara, a u pitanju je bio samo jedan minijaturni ćoškić jedne oblasti u jednoj od pet velikih opština tog velegrada.

Prešavši put od četiri-pet stanica metroa (na liniji koja ih ima oko 30) premestili smo se, u ranijem tekstu, sa oboda Vilijemsburga, oblasti u okviru opštine Bruklin, u njegov centar, time temeljno izmenivši ambijent. Svakako, sa jedne strane su nam i dalje bili ortodoksni Jevreji, žurno hodeći okolo sa mrkim licima optočenim loknicama, a sa druge su se u liniji protezali Meksikanci ili pak Kubanci, nismo bili sasvim sigurni, razgaćeno i razuzdano treskajući karte po limenim stolovima sa mnogočlanom familijom uz tandrkanje razdrndanog tranzistora. Međutim, seoba nas je zapravo dovela nadomak umetničkog jezgra Bruklina, spleta uličica u kojima je praktično svaki stanovnik nekakav umetnik, i, posledično, konobar/ica u nekom od mnogobrojnih kafića, restorana ili pak egzotičnih lokala načičkanih duž Bedford avenije, gde možete da nađete sve, od norveških specijaliteta, preko vedske makrobiotike, do tradicionalno južnjačkog restorana, od prodavnice ploča sa umišljenim prodavcima, preko dizajnerske vintage odeće i nakita, do priručnih buvljačkih tezgi kraj puta na kojima se budzašto prodaju mala remek dela, od garaže za sređivanje čopera pune veselih bajkera, preko najgizdavije odevenih rodno nestandardnih parova koji šetaju svoje smešne mikroskopske kučiće, do ekipe ekstremnih hipstera sa lulama i sukanim brkovima koja već godinama snima konceptualni dokumentarni film o deridijanskoj dijalektici lokalne grafiti-kulture.

E, pa u nedelju ujutro smo iz svog minijaturnog sobička ispuzali, krmeljavi i slinavi, u sred čitavog tog nabujalog, rascvetalog, razuzdanog, predivnog kutka Bruklina. Onjušili smo lokalni dajner, oprezno obigrali oko lokalne pekare. Kupili preskupi kroasan i fantastično ukusan šejk sa muslijem, seli kod Norvežana na valjano spremljen espreso. Udisali sunčev sjaj i uživali, čitavim bićem, u radosti koja kao da je plivala po vazduhu, širila se sa mirisom tek procvalih lipa i uvlačila se u sve pore.

Kada smo, ipak, popili i pojeli sve što smo namerili, i kada je sunce već počelo opasno da prži, rešili smo da pređemo na drugu fazu plana i zavučemo se u hladovinu Central Parka, da lenstvujemo na krpi uz slatkiše i neko prijatno piće, međutim negde između bruklinske stanice metroa na kojoj smo ušli i menhetnske stanice metroa na kojoj smo izašli, nebo se smračilo, i kao dežurni detektor, po ćeli sam osetio prve kapljice kiše. Continue reading

Volim te, Porgi

Svakog turistu, pre ili kasnije, ophrva neki bacil.

Mene je dva dana ranije, dok smo spavali, nešto oštro počelo da grebe po grlu. Zaspali smo u vruće veče, kraj otvorenog prozora, pokriveni samo laganim čaršavom. Probudio sam se otkriven i smrznut, sa glavoboljom koja se ubrzo razvejala, dok je bol u grlu bio nešto uporniji, ali je kasnije istog dana i on nestao. Sledeće noći smo se ogrnuli ozbiljnim ćebetom, što se pokazalo kao surova greška – ćebe je, zapravo, bilo jorgan punjen perjem, i oboje smo se ujutro probudili ubijeni u pojam od alergija koje su podivljale. Amerikanci, inače, ne praktikuju uvlačenje ćebića i jorgana u navlake, već samo stave dodatni čaršav preko sebe, tako da su se sićušna perca razvejala svuda po nama i po sobi i po stvarima. To je načelo lepšu polovinu našeg dvojca, i potom je do kraja putovanja vukla kijavicu/kašalj promenljivog intenziteta, iako smo se brže-bolje rastosiljali tog jorgana.

Dotični intenzitet je svoj vrunac dostigao trećeg dana, te smo rešili da odlasku u grad pristupimo vrlo oprezno – lagana šetnja, doručak gde stignemo, potom odlazak do centra da vidimo ima li jeftinih karata za nešto na Brodveju, a dalje planove smo rešili da ostavimo da vise, u odnosu na raspoloživost karata i zdravstveno stanje. Na naše iznenađenje, jeftinih karata jeste bilo, i to za matine predstavu u dva popodne, za Porgi i Bes, naš prvi izbor – što je značilo da taman imamo vremena da pregrizemo neki mali ručak i smestimo se u pozorište. Poučeni domaćim iskustvom, nismo očekivali previše od matine predstave, iako su karte papreno skupe. Kad kažem papreno, stvarno mislim papreno – 75 dolara za drugi red do orkestra, na popustu od 50%. Znate već kako ide matine kod nas – dođu glumci, odrade jednu turu za decu, vojsku i slučajne prolaznike, pa onda uveče, u prajm tajmu daju od sebe šta mogu (što po mom neskromnom mišljenju u Srbiji uglavnom nije mnogo).

Brodvej inače funkcioniše po principu da se u jednom pozorištu, tokom jedne sezone, igra samo jedna predstava, ponegde samo u jednom, ponegde u dva termina dnevno, i onda se predstava skida sa repertoara. Sale su uvek pune, ili bar pristojno popunjene, glumci su uglavnom veoma poznati (u Eviti, recimo, igra Riki Martin, aaaaaaaa), a američka publika je neobična, za nas, u dva aspekta. Prvi je da se poput male dece raduju svaki put kada nastrada negativac – ovo smo iskusili i u pozorištu, i u bioskopu. Drugi je taj da po završetku predstave, glumci izlaze da se poklone, dobiju aplauz, zavesa se spušta, svi ustaju i izlaze – nema bis, nema više naklona, nema upornog aplauza, ma koliko da je nastup bio dobar.

Uglavnom, pregrizli smo ručak, i trpeći glavobolju i slinavljenje, progurali se kroz predivno starinsko pozorište u drugi red, tik do “rupe” za orkestar i odmah ispod pozornice. Dok se orkestar štimovao, obišli smo WC, izduvali noseve, i raspakovali bombone. Svetla su se pogasila, orkestar je raspalio po uvodnoj temi, publika se utišala, a ja ću u ovom trenutku da prepustim tastaturu članu našeg dvojca koji je nadležniji da piše o iskustvu koje nas je potom omađijalo.

***

Šta reći, ako ste ikada pustili suzu na muziku, film ili predstavu, onda znate o čemu pričamo. Onaj osećaj da ste prisutni, da razumete i da je momenat savršen. Gledate i slušate uzdržanog daha i ne želite da se završi. Instinktivno osećate da je pred vama kompleksno delo koje je bezbroj puta uvežbano, izvedeno i dovedeno do savršenstva. Zaboravite na razna pozorišta i predstave u toku kojih pokušavate da ignorišete sva nesavršenstva da biste uopšte doživeli suspenziju neverice, da je ovo nešto sasvim, sasvim drugačije. Ne želite da se završi, ne možete da dočekate da vidite šta će sledeće da se desi, koja je sledeća pesma, uživate u rezonantnim crnačkim glasovima i kombinaciji džeza i opere, prepoznajete numere ali ih prvi put zaista čujete. Potom stiže osećaj divljenja jer, pored neverovatnih glasova, glumci/pevači/igrači (tu mislim i glumice 🙂 imaju neverovatna tela – snažna, napeta i okupana znojem od koncentracije i reflektora. Potom primetite pažljivo promišljenu scenografiju i kostime. A potom stiže osećaj ljubomore jer ne znate kada ćete imati priliku da još jednom prisustvujete nečem sličnom. I tako u krug. Evo da vas malo zagolicamo: jedna tema i Trailer, s napomenom da je uživo još lepše…

I na kraju, stiže osećaj iscrpljenosti, jer ste tri sata bili u potpunosti prisutni telom, duhom i svim čulima, i shvatate da duže ne biste izdržali jer sledi otupljenost na eksploziju sve te lepote. I zapitate se odakle glumcima snaga, i fizička i emotivna, da istu stvar ponove još jednom pet sati kasnije.

***

Da se oglasim i manje nadležni ja.

Mrzim pozorište.

Iskreno ga mrzim, znam da to deluje nekultivisano, ali mislim da je u pitanju sporiji mali bata filma, da zahteva previše pretvaranja i napora da se čovek unese u nakaradne kulise, a da “pozorišna gluma” zapravo predstavlja mahnito glumatanje, te da “tako se to radi u pozorištu” predstavlja samo jeftino pravdanje za očajne glumce. “Teatralno” za mene nosi sve negativne konotacije koje ta reč obično podrazumeva.

E, pa sa brodvejskim Porgi i Bes sve to leti u vodu. Sve vreme sam im apsolutno verovao. Kulise nisu bile kulise, bile su straćare i poljane. Pustio sam suzu, na više mesta. Nešto mi je povremeno treperilo u grudima. Sedeo sam zadivljen profesionalizmom, veštinom, iskrenom emocijom koja je zračila sa scene. Sedeo sam ne verujući da ta prokleta žena rida svom silinom i peva svom silinom u istom prokletom trenutku.

Kada se završilo, izgmizali smo, trepćući, na popodnevnu gužvu Tajms Skvera, i rešili da je to bilo to za taj dan. Bolest manje-više, nju bi naša lepša polovina još i istrpela, ali emotivni šok je prosto značio da je vreme za metro i za krevet, i da ćemo sa Njujorkom nastaviti narednog dana.