JAT nije poznat po svom in-flight entertainment sistemu, ako se ne računaju šrafovi koji povremeno odlete sa krila ili poneka dramatična promena kursa u smeru gore-dole. Nakon što smo rešili ukrštenice, sudokue, pročitali knjige i dremnuli, bilo je vreme za vandalizam po časopisima. Nadam se da smo razveselili nekog ko je leteo posle nas.

Kada smo iskusnim svetskim putnicima pominjali da idemo preko Hitroua, svi su nas gledali sa sažaljenjem. Vesti iz sveta nisu bile ništa bolje, pronosile su se glasine o čekanju od po 5 sati u raznim redovima – što je problem jer smo imali “samo” četiri sata između letova –  međutim, ništa od toga nismo videli. Ako postoji problem sa aerodromom Hitrou, to je što je terminal 3 fantastično dosadan. Administraciju i bezbednost smo pregrmeli za 20 minuta, i nakon užasno uznemiravajuće vožnje međuterminalskim autobusom U POGREŠNOJ PROKLETOJ TRACI (osoba na slici je upravo ugledala autobus iz suprotnog smera kako skreće KAKO NE TREBA), provukli smo se između MAX HEADROOM natpisa i ostali suočeni sa šačicom preskupih prodavnica i nekoliko “Free Charging” stubića za  punjenje mobilnih uređaja oko kojih su se putnici gložili puni nade, sve dok ne bi ustanovili da ne rade.

Gospodinu Čarlsu Bronsonu, op pardon, Ričardu Brensonu se zahvaljujemo na: toplim čarapama, četkici za zube i pasti za zube, koktelu sa votkom, đus votki i crvenom vinu, šest obroka, ćebencetu, jastuku, horor filmu po izboru, Travijati i čistom veceu. Nadamo se da ćemo se sledeći put videti na Virgin Galactic letu. Naravno, nakon što se opet vidimo na povratnom letu kući.

Nakon putovanja koje je prošlo bez ikakvog stresa, osim činjenice da nismo dobili potvrdu od domaćice kako da stignemo do nje, i srećni što smo oboje prešli na postpejd pa ćemo se snaći u svim okolnostima, uleteli smo u filmski žuti taxi sa Indijcem i rekli “Vozi majstore!”. Međutim, i filmska vremena su se promenila, pa nit je Indijac živopisan, nit je posebno veliki problem naći malu ulicu uz pomoć gps-a, te, na žalost, nismo čak ni morali da stanemo da pitamo za pravac.

Konačno, pola sata i 45 dolara dalje, stigli smo u kraj prepun grafita na jidišu, očigledno kraj sa jevrejskim internatima (preslatki dečaci sa jarmulkama i kikicama trče po ulici iako je 10 sati uveče). Stižemo i do Lee, multimedijalne umetnice, i saznajemo da nas čeka prelep vikend i buvljak u Vilijamsburgu. U 10 po njujorškom, i 4 ujutru po našem vremenu, bacamo se u krevet…

I konačno, u 5 ujutru, kad smo otvorili oči i shvatili da je glupo da počnemo da se šunjamo po stanu jer Leu čeka dan snimanja spota pa joj sigurno treba beauty sleep, dan je prepun misterije…