Postoje mesta koja su više od mesta, stvarna mesta koje su više nego stvarna – da iskoristim svoje fakultetsko obrazovanje i razmetnem se Bodrijarom; hiperrealna mesta. Taj osećaj izmeštenosti najčešće se probudi kada se susretnemo sa nekim ikoničkim spomenikom ili čudom prirode, kada stojimo pred nečim što smo toliko puta gledali na televiziji ili na fotografijama, sretali u knjigama ili novinama – Kip slobode, Krivi toranj u Pizi, Ajfelov toranj ili čak i manje poznate, ali veličanstvene stvari kao što je litica Preikestolen.

U Njujorku svakako ima mnoštvo takvih velikih stvari pred kojima čovek zastane i oseti, makar malo, unutrašnje wow, ali postoji i čitava šuma sitnih, na prvi pogled neprimetnih trenutaka hiperrealnosti: odvrnut hidrant koji šiklja po znojavoj bruklinskoj ulici, par patika koje landaraju sa kablova iznad glava prolaznika, ili pak poseta lokalnoj perionici veša – sveprisutnom laundromat-u.

Nekada davno, sve je funkcionisalo na novčiće – famozne quarters, o čemu još uvek svedoči razdrndani Pacman automat u jednom ćošku. Ipak vremena su se promenila, pa vam za pranje veša nije dovoljan džep pun novčića – suočeni sa slotovima za kartice i nejasnim tačskrinom, na kraju smo se obratili zaposlenom za pomoć, i on nas je brže bolje uputio u tajne vađenja, punjenja i korišćenja debitne kartice kojom se plaća sve, od praška (jednokratno pakovanje), preko ciklusa veš-mašine, pa sve do sušenja. Dok smo čekali da nam se veš opere i osuši, imali smo izbor da platimo dolar-dva bežični internet, ili pak da uživamo u besplatnoj projekciji Operación Dragón (“U zmajevom gnezdu”) na plazma televizorima raštrkanim širom prostorije. Od svega toga smo se ipak odlučili da odvojimo vreme i napišemo vam neki redak, kao i da posmatramo živopisne etničke goste te ustanove i poneki put ih, krišom, fotografišemo.

Potpuno drugačiji šok hiperrealnosti doživeli smo te večeri. Prijateljica Valentina, sa kojom je trebalo da se vidimo, javila nam je da se nađemo u pivnici Radegast Beer Garden, u središtu najhipsterskijeg centra Bruklina. Pivnicu smo bez problema našli, drugaricu ne toliko. Nakon preko pola sata čekanja, rešili smo da uđemo i sednemo, “pa ćemo se valjda ugledati nekako”. Kršni momak na ulazu nam je pažljivo pregledao srpske lične karte (šokić, i naravno, kompliment što je uopšte mogao da pomisli da nemamo više od 21 godine), ali kako smo kročili unutar pivnice, osetili smo da nešto nije u redu. Tek koji korak dublje smo shvatili i šta – sa zvučnika se orilo “ja-sam-ma-la-ga-raaaa-vvva, cr-na-tvo-ja-ci-gaaaaanka…” Još nekih sat vremena smo čekali prijateljicu (ništa strašno, našli smo se sledećeg dana i bilo je super), i tokom tog vremena smo preslušali čitavu selekciju Balkan Beat hitova, jeli kobaje na kupusu i bili suočeni sa bogatim izborom egzotičnih, evropskih piva. Napola smo očekivali da na spisku ugledamo BIP ili bar Jelen, ali avaj, na kraju smo morali da se zadovoljimo nekim nemačkim crnim i vrlo finim radlerom koji prave od lagera, limunade i đumbira.