Američki praznik Memorial Day posvećen je vojnicima i ostalima palim u odbrani države ili pak u službi iste. Da se, ipak, radi o lokalnoj verziji prvomajskih praznika, bilo nam je jasno već od prvog pogleda na najveći bruklinški Prospect Park. Gomile ljudi na sve strane, kompletne porodice sa razmotanim čaršavima ili kompletima plastičnih stolica i stolova, hrane dovoljno da se nahrani čitava pomenuta armija palih boraca, tu i tamo se puše roštilji, a tek je podne.

Podne? Da, podne. Njihov prvomajski uranak ipak počinje nešto kasnije, a i sa dobrim razlogom. Pored činjenice da je dobar deo posetilaca parka očigledno mlada i besposlena studentarija ili sveprisutni umetnici (ovde ne možete da hitnete poslovičnu lopticu niz ulicu, a da ne pogodite nekog umetnika ove ili one sorte), kašnjenju uranka doprinosi i činjenica da iako je Bruklin ogroman i prepun ljudi, Prospect Park je takođe ogroman, i može komotno da primi onaj njegov procenat koji se odlučio da baš tu praznuje.

Tako smo se po najvećoj žegi provukli između šarenih porodica, ponekog nervoznog sportiste i mnoštva mladih entuzijasta koji divlje čangrljaju vukući svoj verni roštilj na dogovoreno mesto, i presekli preko parka do ćoška na kojem se nalazi Bruklinska botanička bašta (Brooklyn Botanic Gardens). Ulaz je izokola, i šakom dolara koju platite za ulaznicu dobijate mir i tišinu isprekidanu tek vrlo retko ćućorenjem jata indijki koje uz lepet šarenih sarija i zvonjavu akcentovanog engleskog jurcaju da budu snimljene u idiličnim pozama pred baš svakim od cvetnih žbunova. To, jakako, nije nimalo lak posao, jer je ova botanička bašta mesto za kakvim bi naše bake ubile bez pardona. Cveća i biljaka ima sa svih krajeva planete, japanski vrt sa brdašcetom i jezerom se proteže po površini velikoj kao fudbalski teren, a od tridesetak bašti (od kojih je jedna, na primer, tematska Šekspirova bašta posvećena biljkama koje se pominju u njegovim delima), jedna, opet veličine bejzbol terena, posvećena je isključivo najrazličitijim sortama i pod-sortama ruža, od Širli Templ i Ljute Ljubomore, preko Boba Houpa i Crvene Zavodnice, do Šarla Aznavura i Čokoladnog Poljupca.

Na kraju smo se ipak prošunjali kroz otežale grane žalosne bukve i svili narandžastu krpu pod jednim od stabala trešnji u nizu, dremnuvši uz knjigu i ponekog slučajnog prolaznika sve dok nas obezbeđenje nije oteralo, objasnivši nam da je zabranjeno prostirati krpe i ćebad po travi. Skupili smo naramak i lagano pošli kući, bazajući pod još uvek vrelim, popodnevnim suncem, oko čitavog parka do naše stanice metroa. Uranak? Uranak je i dalje bio u toku, i utisak nam je bio da se tek zaleće, pogotovo sa, akhem, etničke strane parka, gde smo na smenu bili zapljuskivani čas latino melodijama, čas hip hop i soul ritmovima, pokušavajući da prosečemo put kroz podjednako opojne oblake onog svima nam dobro znanog, univerzalnog jezika praznovanja – dima sa roštilja.