Umoran je i star, ali svakako ne toliko da ga to zaustavi. Nekada davno, rekli bi možda da je bio Meksikanac, ili možda Kubanac, u svakom slučaju neko crnpurastog tena i stranog, jedva razumljivog naglaska. Sve to više nije važno. Sada je važno jedino to što je on izaslanik Isusa Hrista, Gospoda i spasitelja i Kralja nad kraljevima, što je svim srcem, umom i telom posvećen prosvetljenju čovečanstva i izvođenju proste raje na put pravoverja i spasenija njihovijeh grešnijeh duša.

– I GREŠNI STE, TAKO JE, JESTE, SVI OD REDA! – uzvikuje, mašući pamfletom, dok mu kapljica pljuvačke odleće sa usana koje, obuzete ushićenjem, usklikuju na sav glas – U VAŠIM SKUPIM ODELIMA I SKUPIM AUTOMOBILIMA, GUTATE POHLEPNO, NEZASITI, SVE VIŠE I VIŠE! A ZNA SE ŠTA GREŠNIKE ČEKA! VEČNE VATRE PAKLA! DOVEKA MUKE I OGANJ! SAŽIŽUĆA BOL U BESKRAJ! U PAKAO! U PAKAO! A U PAKLU GA NEEEEEMA KOKAKOLE! HA! U PAKLU GA NEEEEEEMA SEVEN AP! HA! U PAKL-

– Izvinite gospodine, – začuje se nežni, meki glas mlade dame sa ogromnim koferom na točkićima i raskupusanom mapom – Da ne znate možda gde je stanica Pensilvanija?

Starac trepće, jednom, dvaput, a potom, dešava se čudo. Zaboravljen je, makar na kratko, Isus Spasitelj, zaboravljene su grešne duše, zaboravljene muke pakla i zaboravljen je, čak, i seven ap. Sve je zaboravljeno, dok jedno ljubazno, prijateljsko ljudsko biće drugom, glava spojenih nad raskupusanom mapom grada, pokušava da objasni kako da pronađe pravi put, ali ne onaj mistični, nebeski i transcendentni, već čvrsti i opipljivi, ovozemaljski.