Razni su svakako pisali svašta već o Njujorku, tako da su slabe šanse da vam kažemo nešto što već ne znate, odnosno ne znamo svi iz popularnih medija. Međutim, stvar koja nam nije bila toliko očigledna dok se nismo obreli ovde jeste koliko je u stvari ovaj grad sklapan s koca i konopca, kao da je neko napunio džinovsku kofu najrazličitijim zgradama, dobro protresao, izvrnuo sve to oko Hadsona i Ist Rivera, i onda popunio praznine kako je znao i umeo trospratnim zgradicama od crvene cigle.

Ovaj utisak ne posustaje od bruklinških “blokova” u kojima obitavamo, preko industrijsko/stambenih delova preko kojih zuje metro linije, pa sve do centralnog vašara i turističke košnice, ikoničkog Tajms Skvera.

Šarenilo skoro dalekoistočne i razuzdano multikulturalne gužve po ulicama (u kojoj se posebno ističe univerzalno prepoznatljiva vrsta turisticus blentavus) nije ništa manje od šarenila zgrada, velikih i malih, stospratnih solitera kraj razdrndane betonske hale kraj travnjaka opasanog žičanom ogradom kraj solitera i tako u beskrajni krug.

 Ipak, sve to nam je danas bilo samo usput, dok smo odlučno pešačili (mada nedovoljno odlučno da nam ne uvale usput karte za stand-up nastup) ka odredištu današnje ekskurzije, pomorsko-vazduhoplovno-svemirskom muzeju na rashodovanom nosaču aviona Intrepid. Pored svega što o istom možete da pročitate širom interneta, Intrepid je specifičan i po tome što na njegovoj površini možete da vidite čitave horde braonkastih i manje braonkastih predstavnika nacija kako se na svojim svakoraznim jezicima dive i zagledaju vazduhoplove korišćene kako bi im se bombardovale domovine.

Intrepid takođe sadrži brojne eksponate u koje možete da se uvalite dok smušeni kinez pokušava da se snađe sa vašim foto aparatom, kao i da ustanovite da nikada nećete biti pilot jer su vam noge prosto predugačke za skučena pilotska sedišta. Iz razloga očuvanja dostojanstva, postavili smo fotografiju u svemirskoj kapsuli umesto one gde za kokpitom Intrudera sedim kao za triciklom, sa kolenima iza ušiju.

Iako sam bio optužen da je ovo “muška” stvar i da će ona da je “istrpi” jer ja toliko toga istrpim zbog nje, na kraju se ispostavilo da je čitava stvar bila vrlo zabavna i za lepšu polovinu, i to manje zbog postavke o ženama u vojnim snagama SAD, a više zbog toga što smo imali priliku i da obiđemo čitavu unutrašnjost njene, siguran  sam, bliske rođake, nuklearne raketne podmornice Growler.

Njujork je, inače, prilično skup grad. Koliko god svi govorili da su tu hrana i odeća jeftini, nisu, bar ne duž predela gde ima turista, a gde pak provodimo najveći deo svog vremena za sada, jer koliko god se mi branili od tog imidža, ipak to jesmo. Ipak, pored sve skupoće, grad nudi i mnoštvo besplatnih dešavanja, ako vas ne mrzi da se promuvate po netu i potom bazate po ogromnom parku pokušavajući da nađete gde se to tačno daje Šekspirova “Bogojavljanska noć” u poluamaterskoj izvedbi uz zalazak sunca nad ikoničkom siluetom Menhetna u pozadini.

Jedino što nam je potom preostalo da uradimo je da se pridružimo bandi turista sa najšarenijim izborom fotoaparata koji svake večeri ispod Bruklinskog mosta pokušavaju da fotografišu tu istu siluetu, sa razuzdano različitim rezultatima. Moji favoriti su, naravno, entuzijasti koji nastoje blicem iz svoje kamerice od 50 dolara da obasjaju čitav Menhetn. Blic po blic, pre ili kasnije će im uspeti.