Zaboravili smo ključni detalj.

Spakovali smo se prethodnog dana, ustali smo na vreme, odjavili smo se od gazdarice i dogovorili da popodne pokupimo prtljag. Prošetali smo da kupimo par sitnica koje smo ostavili za poslednji čas, par istih nismo našli, obišli smo stare i nove prijatelje da se pozdravimo, izvalili smo se u park Union Square i slušali Harekrišnijance kako tamburaju i gledali crnce kako brejkdensuju. Krenuli smo na vreme, pokupili prtljag po rasporedu, valjano rasporedili kredit na kartama za gradski prevoz, uhvatili liniju J do stanice voza za aerodrom, uredno preseli kada je trebalo, izašli na odgovarajućem terminalu, i shvatili da se prethodnog dana nismo čekirali preko interneta.

Ljubazna teta nam je saopštila kako su mesta uglavnom već popunjena, tako da ne može da nas smesti zajedno, osim ako doplatimo cirka sto dolara za višu klasu sedišta. Zgledali smo se i zaključili da je naša ljubav, kako međusobna, tako i za sto dolara, jača od 8 sati razdvojenosti, nakon čega nas je dočekao i drugi mali smor – naš let kasni u polasku sat vremena, što znači da pored sat i po koje smo ostavili kao sigurnosnu marginu, imamo da ubijemo još dodatni sat, ali isto tako u tom slučaju u Londonu provodimo samo tri sata umesto četiri, čekajući vezu za Beograd.

Dok smo stigli do našeg terminala, kašnjenje se produžilo na još pola sata – neki deo aviona je crkao, te se čeka da ga dopreme iz depoa na nekom od susednih aerodroma. Obuzela nas je blaga anksioznost, ali stvari još uvek nisu bile kritične – kroz Heathrow smo u kontrasmeru protutnjali za pola sata, tako da bi dva i po sata vremena za transfer trebalo da su sasvim komotni, pa i ako izgubimo još pola sata – sat u daljim odlaganjima, ni to nije strašno.

Poleteli smo, napokon, sa oko pet i po sati kašnjenja, negde oko dva ili tri ujutro. U međuvremenu se aerodrom temeljno ispraznio, sunce je prestalo da prži, ali zato klima uređaji nisu prestali da duvaju u zbunjene turiste u šorcićima i papučicama (iskusniji putnici, kao što su potpisnici ovih redova, sa sobom uvek nose kompletnu odeću za nepredviđeno zahlađenje), nakon poduže svađe živčanih putnika sa nedužnim šalterskim osobljem dobili smo vodu, konzerve kokakole i grisine, kao i priručne ćebiće sa aviona, da bi se smrznuti spavači razasuti posvuda po terminalu makar malo zaogrnuli.

Ovakve situacije, jakako, zahtevaju strpljenje i opuštenost u susretu sa činjenicama koje nije moguće izmeniti – i mi smo propustili vezu isto kao i čovečuljak sa prečešljanom frizurom i akten tašnom, ali smo se mi naspavali, napunili baterije na telefonima i laptopu, i pročitali parče knjige, dok se on sve vreme drao i pretio devojkama na šalterima koje svakako nisu mogle da utiču na tehničare da brže dopreme i ugrade crknuti deo aviona, koliko god da je on žurio na važan sastanak. Gospodin Ričard Brenson, velehvaljen u prvom od ovih napisa zbog preduzimljivosti i odlučnosti da se probije u kosmos, možda je izgubio izvestan broj budućih klijenata ovim gafom, ali mi smo i dalje prilično sigurni da bi se radije vozili njegovom kompanijom koja ne dozvoljava da avion poleti dok ne ispunjava sve neophodne bezbednosne standarde, nego Jatom kod kojeg je odletanje šrafova i zakivaka sa krila normalna stvar, i koji ne okleva da vam otkaže ne samo kartu, već i čitav let, bez ikakvog obaveštenja, nedelju dana pred put.

Druga stvar koju ovakve situacije zahtevaju jeste proaktivnost i brzina reagovanja. Kada smo napokon poleteli, majstor je nagazio papučicu gasa koliko je samo smeo, tako da smo do Londona stigli skoro sat vremena brže, iako nam je rotacija planete u ovom slučaju odmagala. Petnaestočlana porodica koja se zaputila u zavičajne Živin’ce svakako je morala lagano da baulja do šaltera Virgin Airlines saterujući decu i potpačinjući starce, tako da smo mi i mladi geodeta iz Njujojrka imali značajnu prednost u napetoj trci do dogovora o prebacivanju na drugi let.

Od sveukupno tridesetak ljudi koji su bili na letu, stigli smo u drugoj grupici, pre nas su klisnule samo nekakve sestre odbojkašice sa majkom, iskoristivši duge noge i sportski đon. Pošto je logistički problem raspoređivanja tridesetak ljudi na alternativne, uglavnom već prebukirane letove za Beograd popriličan, za odbojkašku familiju nije bilo mesta nigde tog dana, tako da su iskoristile besplatan boravak u Londonu i uz smešak prepustile šalter namrštenom geodeti. Uplašivši službenicu svojom pojavom, uspeo je da dobije mesto na letu koji je 45 minuta kasnije polazio za Frankfurt, odakle ga je praktično odmah čekao transfer za Beograd. Čuvši to, masa koja se nakupila iza nas se zažarila i pošla da grabi preko ograde ka šalteru, uz očajnički ropac zahtevajući isti transfer, međutim službenica ih je umirila podviknuvši kako na tom letu više nema mesta. Snuždili smo se, i čekali da vidimo koliko ćemo morati da gluvarimo po Londonu i koliko će umorna moja najmilija saputnica morati da ide na posao.

Kada smo stali pred šalter, punačka tamnoputa gospojica sa druge strane prvo je procedila kroz zube: “Sad izgledajte pokunjeno i samo klimajte glavom, da ostali ne bi poludeli, ali na tom letu ima još dva mesta za vas, ako ih želite”. Skrušeno smo pognuli glave i uzdahnuli, šišnuvši odlučno “yes” kroz zube, i ugrabivši bording karte potrčali ka terminalu ne bismo li uhvatili let do kojeg je, u tom trenutku, ostalo već manje od pola sata, ostavivši za sobom ogromnu enigmu o tome kako će se petnaestočlana porodica iz Živin’ca organizovati da stignu u zavičaj.

Ostatak povratka je prošao bez većih trzavica, osim što, naravno, u ovakvim situacijama možete slobodno da kroz velike prozore londonskog aerodroma pošaljete pusu svom prtljagu i da mu poručite da vam pošalje razglednicu, gde god da završi, pre nego što ga neko locira i prosledi ga kući.