Pomenuo sam već da je ograničeno pokušati da se nekakvim  generalizacijama obuhvati čitav jedan grad, kamoli čitava zemlja. Kada sledeći put čujete izraz “glupi Ameri” koji se kod nas sipa i šakom i kapom, zastanite na trenutak i zapitajte sebe, a ako možete, i osobu koja je to izjavila – na koje se tu tačno “Amere” misli? Na svih sto miliona stanovnika SAD? Ili samo na neku podgrupu? Koju? Crne, bele, žute, crvene, smeđkaste? Starosedeoce ili novopridošlice? Zatucane religiozne konzervativce ili progresivne liberale, maloletne majke mnoštva dece koje jedva spajaju kraj sa krajem ili stivdžobse i bilgejtse, neobrazovane dilere iz geta ili krem svetske nauke sa MIT-a ili Stenforda? Ili možda, samo možda, pak misle na sve one stotine varijacija i stepenova na skali koja leži između krajnosti?

Na sličan način, Njujork, sa svojih desetak miliona stanovnika (plus-minus koji milion, zavisi koga pitate, ali oscilacije su dimenzija čitavog jednog Beograda), nije jedno mesto koje može da se obuhvati nekim generalijama. Drastično se razlikuju siromašne zabiti Bronksa i Bruklina od okoline Tajms Skvera ili srca Ist Vilidža, dramatičan je kontrast betona i stakla Mehnetna i slanog peska Brajton Biča.

Pa ipak, lagao bih kada bih rekao da ne postoje obrasci. Pojedine monolitne kulture i zajednice se, poput famoznog galskog sela, opiru stranim uticajima i uporno drže sebe, hermetično čuvajući kulturni identitet donet ko-zna-odakle, načet isključivo u meri u kojoj je to moralo da bi se omogućio suživot sa strancima. Rezultat toga je čudnovata smesa čovečanstva, gusto isprepletena, ali i oštro razgraničena, u koju smo prvog dana sleteli, kao da smo ciljali, tačno na tromeđu.

Severno od našeg stana protezao se blok koji su okupirali ortodoksni, tzv. hasidski Jevreji – sa sve bradama i kikicama i smešnim krznenim šeširima na +40 stepeni vrelog betona po kojem oštro kroče sa svojim belim dokolenicama, ruku na leđima i glave napred, kao da pokušavaju da nasmrt proburaze vazduh pred sobom. Nama strana i pomalo jeziva kultura, sa decom odevenom u minijaturne verzije odeće za odrasle, šljaštavo bele košulje i crne pantalone, ulaštene crne cipele, i sveprisutne kikice. Dečaci koji se ne smeju, već ozbiljno i oštro hode ulicama do kasno u noć, eventualno raspravljajući mrkih lica sa drugarima, uvek strogo odvojeni od podjednako striktno odevenih devojčica koje smerno hode sa svojim majkama, u sivim ili crnim haljinicama, kao da je detinjstvo tek umanjena verzija sveta odraslih.

Svega par metara dalje, na jugoistok, proteže se ‘šiluk iliti hood, kraj koji nismo smeli čak ni krišom da fotografišemo, sa crnim zgubidanima koji sede po ćoškovima i slušaju hiphop na drndavim tranzistorima pušeći nekakvu jeftinu krdžu dok natežu flaše skrivene u smeđim, papirnim kesama. Polugolišavac staklastog pogleda ište dolar od svakog ko prođe, dok vam u KFC-u kusur, ali i piletinu, dodaju kroz rotirajući prorez u blindiranom staklu. Svako malo na dečjem igralištu se raspali block party na kojem se oko getoblastera skupe sva braća i sestre, ljuljajući se uz teški ritam u najfinijoj večernjoj toaleti koju mogu da sklepaju, gledajući ispod oka svakog slučajnog belog prolaznika koji je, nesvesno i neoprezno, nabasao na taj skup nasumično odabravši jednu od dve raspoložive stanice metroa.

Na jugozapadu su amigosi, nismo utvrdili koje vrste, da li su Meksikanci, Kubanci, Portorikanci, ili pak nešto sasvim šesto, dok smo se u dragstoru, pod naletom preglasne zumba muzike, laktali sa ogromnom familijom vlasnika koja se u sav glas međusobno raspravlja oko partije karata jedva primećujući da imaju tamo neke mušterije.

Kroz ove tri zajednice su se, poput nekakvih aveti ili uljeza, parazitskog oblika života koji svi ignorišu, provlačili beli hipsteri, u svojoj smehotresnoj odeći i bizarnim frizurama, držeći se zidova i pokoje, vešto prikrivene kafanice, plahih pogleda poput gazelica u savani, vrlo verovatno nesvesni da predstavljaju prethodnicu, prve redove talasa džentrifikacije koji se širi poput borbenog fronta iz centra Vilijemsburga, sudarajući se i razbijajući o monolitnu kontrasilu borgolikog širenja Hasida.

Sve te zajednice okupiraju manje-više isti prostor, okolinu od nekoliko zgrada i par blokova koji se protežu između susednih stanica metroa. Žive, takoreći, jedni drugima na glavama, ali ipak strogo razdvojeno, zna se do koje tačke su beli, a od koje crni, zna se gde možeš da visiš, a gde samo da prođeš, zna se sa kime se priča i gde se kupuje, a gde, prosto, ne ulaziš, ni u zgradu, ni u razgovor, pa čak ni u kontakt očima.

Taj se obrazac ponavlja, poput fraktalne spirale, od najsitnijih uličnih interakcija sa prodavcima ili sa prosjacima ili, prosto, drugima, preko jasno segregiranih ulica i blokova, do čitavih gradskih četvrti, gde se, iako geografski i fizički gusto isprepletano, ipak zna šta je čije, i gde ko pripada. Možda je to, prosto, neizbežno u takvoj mešavini kultura i nasleđa gde je teško otresti se tereta koji nameću ranije generacije i stari sistemi ponašanja i ophođenja, a možda je to sve, čak, i neophodno, da bi život u jednom gradu sa deset miliona homo sapiensa, lovaca-sakupljača koje je evolucija oblikovala da žive u porodično-plemenskim grupama od stotinjak duša, upošte bio moguć.