U Njujorku se uvek nešto dešava. Propustili smo mnoštvo toga, delom zbog toga što je sezona prošla (njujorška opera), delom zbog toga što se nismo informisali na vreme (Manhattanhenge), delom zbog toga što prosto nije moguće u istom trenutku biti na dva različita mesta. Jedan od događaja koji o kojem jesmo bili informisani, već godinama, i koji se dešavao u te tri nedelje koliko smo proveli u Njujorku, jeste godišnji Shakespeare in the Park festival, tokom kojeg na otvorenoj pozornici, pod vedrim nebom Central Parka, poznati glumci, besplatno, izvode Šekspirove predstave.

Do karata se može doći na nekoliko načina, ukoliko niste donator – možete da stojite u redu pred samim pozorištem, možete da stojite u redu na nekoliko mesta širom grada gde se tokom pojedinih dana deli ograničen broj karata, ili možete da se prijavite za on-line lutriju. Veče pred početak čitave akcije pročitali smo uputstvo za stajanje u redu za karte koje je, glasilo otprilike ovako: “Karte se dele od 13:00 časova. Central Park se otvara u 6:00 časova ujutru. Ukoliko želite da stanete u red pre otvaranja parka, molićemo vas da formirate urednu kolonu na istočnom ulazu…”

Stajanje u redu od 6 ujutro do 1 popodne? Zaključili smo kako je to, ipak, previše, Šekspir ili ne Šekspir, i rešili da se pouzdamo u jedno od tri izvlačenja preko interneta za koja smo mogli da stignemo da se prijavimo pre nego što nas avion ponese za Evropu. U ponoć, kako je propisano, popunili smo formulare, prezvezdili se i stisli palčeve, poslali prijave i otišli na spavanje, rešeni da sledećeg dana ustanemo rano i zapucamo u muzej Metropolitan, zgodno smešten nedaleko od pozornice, gde bismo preko besplatnog bežičnog interneta u muzeju taman pratili tok izvlačenja.

Metropoliten je, kao i sve drugo u tom gradu, ogroman muzej. Međutim, kao i sve drugo u tom gradu, raspolaže ograničenom kvadraturom, te u njemu nema baš svega. Ukoliko se zaputite u obilazak, nije loše prvo da odvojite 15-20 minuta da se upoznate sa mapom muzeja i sadržajima, jer malo koga podjednako zanima baš sve što je tu sadržano. Tako su, za nas, recimo, bile potpuno neinteresantne reprodukcije američkih buržoaskih kuća iz devetnaestog veka, koje zauzimaju čitavo krilo jednog od spratova. Sa druge strane, bila nam je fascinantna zbirka egipatske umetnosti i kulture, ili pak kolekcija oružja i oklopa sa različitih strana sveta. Ubrzo po ulasku, seli smo na kafu i probistrili mapu i sadržaj, sve vreme gvireći jednim okom u telefone, očekujući mail koji će presuditi ovako ili onako.

Bistrenje mape i sadržaja je važno iz još ponekog razloga – pošto nećete želeti da pregledate ceo muzej (a i to je bukvalno nemoguće učiniti tokom jednog dana, ako baš ne trčite od sale do sale), zgodno je odvojiti sale i krila koja vas zanimaju, sortirati ih po prioritetu, i potom iscrtati najoptimalniju putanju kroz njih, po opadajućem stepenu važnosti i relativnoj udaljenosti. Važno je i znati čega tu ima, a čega nema – na primer, ako volite impresioniste (pih! ko može da ne voli impresioniste!?) bićete oduševljeni ogromnim izborom. Ukoliko pak volite art nouveau, ne isplati se da trošite vreme na jedan (1) usamljeni Muhin plakat. Mi smo tako protrčali skoro žmireći kroz srednjevekovnu evropsku umetnost (sve razapeti Isus za vaskrslim Isusom za razapetim Isusom), da bismo potom skoro razapeli šator i raspalili logorsku vatru kod Van Goga ili u zbirci drevnih bliskoistočnih eksponata (npr. naleteli smo na jedan od prvih sačuvanih rečnika – “Akadsko-sumerski rečnik knjigovodstvenih termina”, na slici levo).

Na vrhu muzeja nalazi se prostor za izložbe na otvorenom, međutim izložbe na otvorenom su najčešće, kao što je u tom trenutku bio slučaj, prilično dosadne u odnosu na predivan pogled koji se pruža na okolni Central Park, gde iznad vrhova krošnji izviruju neboderi Menhetna, i koji nas je utešio kada su nam napokon stigli mailovi u kojima nas obaveštavaju da, na žalost, nismo dobili ulaznice. Slegli smo ramenima i spremili se da te noći ponovo podnesemo prijave, ne dozvoljavajući da nas ta informacija u potpunosti demorališe.

Kako se bližilo zatvaranje muzeja, umorni smo se lagano izvukli u park, rešeni da makar prošetamo po njegovom središnjem delu. Prilikom prve posete, obišli smo samo prostor oko njegovog ulaza, praktično ne zašavši ni četvrtinu puta uz park – ovaj put smo se nalazili pri sredini, i mapa je obećavala da se tu nalazi Great Lawn, Belvedere Castle i misteriozni Ramble. Ova odluka pokazala se kao prava stvar iz više razloga.

Zaputili smo se u dubine zelenila, i hvatajući krivinu preko Velikog travnjaka na kojem su sportski raspoloženi Njujorčani pikali bejzbol, provukli se ispod zamka Belvedere i naišli do pozorišta u kojem se daje Šekspir. Kao što smo i očekivali, red se već davno raspršio, ispred je bilo samo par kučića i zaludnih prolaznika, osoblje pridruženog kafića i… biletarnice?

Biletarnice?

Rešili smo da ne budemo lenji, te smo zaokružili oko zgrade i pitali čoveka na biletarnici da im nije mooožda ostala neka karta za večerašnju predstavu. Zbunjeno je podigao obrve i zagledao se u nas.

– Naravno da jeste.

– Naravno da jeste?

– Naravno da jeste.

– Stvarno?

– Stvarno.

– Ne zezate nas?

– Ne zezam vas, da li ih želite?

– Da li ih želimo? Pa naravno da ih želimo!

Imali smo karte! Blef se isplatio! Plan je bio ispunjen! Ostalo nam je samo još da ubijemo tri sata do otvaranja ulaza. Preprečili smo preko parka, uvalili se u izraelski restoran da ručamo (konobarica je uporno pokušavala da nas natera da probamo fantastični specijalitet – boureka sa sirom – i nije joj bilo jasno zašto odbijamo), a potom pošli, ubijajući vreme, da vidimo šta je taj Ramble.

Vođeni nepogrešivim osećajem za prostor lepše polovine našeg tima, progacali smo kroz zavijutke i serpentine prilaza, provukli se iznad brujećeg saobraćaja na jednoj od asfaltiranih ulica koje prolaze kroz/ispod parka, uspentrali se na drveni mostić koji je vodio preko omanje žabokrečne bare i ostali potpuno očarani. Kraj nas je pukao pogled nalik na korice naučnofantastične knjige – bujna vegetacija, jezero mirno poput ogledala, i, kao uokvireni tom prirodom, ogromni, šljašteći neboderi. Sa druge strane mostića, u njegovom podnožju, rakun! Mrma po vodi! Malo dalje – divlje guske i patke i kornjače i opšta, romantična idila – što se dublje zavlačite u Ramble, taj splet uzanih prolaza kroz fantastično očuvano i održavano zelenilo čini da se sve više i više zaljubite u njega, do te mere da smo isukali malu crnu svesku i zabeležili ga i na Top10 spisak, i na spisak mesta za ponovni obilazak pred polazak kući.

Teška srca odvojili smo se od tog prizora, uspentrali do zamka koji je, u poređenju sa evropskim zamkovima, u praktično-odbrambenom smislu potpuno smešan, ali u romantičnom smislu presladak, i napokon se u podnožju brda smestili da gledamo “Kako vam drago” sa muzikom Stiva Martina i ulogama koje tumače veće i manje face kao što su Andre Braugher, Oliver Platt ili Lily Rabe. Fotografija sa tog događaja, avaj, praktično nema, pošto je u publici bilo nekoliko foto-policajaca koji su išli okolo i pazili da niko slučajno ne snimi ništa i zahtevali od ljudi da brišu fotografije koje su, eventualno, snimili pre nego što su popili ukor. Reći ću, ipak, da iako je sama predstava lagana komedijica, da su i glumci i produkcija, ponovo, bili na izuzetnom nivou, iako je najjači utisak na kraju ostavila predivna bluegrass muzika. Da, dobro ste pročitali, bluegrass – malo su pomerili vreme i mesto dešavanja, i naravno da je dobar deo glumaca deklamovao sa američkim akcentom, ali su se, koliko god da je to bilo čudno za nenaviknute uši, verno držali originalnog teksta predstave.

Noć je polako padala, zajedno sa temperaturom (srećom, za to smo uglavnom bili spremni, vukući sa sobom jakne tokom čitavog sparnog dana), ptičice su ćarlijale i nadletale scenu doprinoseći ambijentu predstave koja se, baš zgodno, odigravala uglavnom u šumi, a dan koji je krenuo pomalo zbrda-zdola završio se bolje nego što smo planirali, u stisci metroa pretrpanog veselim, smrznutim ljubiteljima Šekspira u parku.