Svašta nisam znao o American Museum of Natural History, ali da je ogroman, toga sam bio prilično svestan još pre nego što smo pošli na put. Zato sam zapovedio da se ujutro vojnički istresemo iz kreveta, sredimo, spremimo sendviče, i zaputimo tako da stignemo pre 10:00, kada otvara svoje kapije.

Njujorški metro je, ipak, neumoljiv. Odnosno nije problem u metrou, problem je u ogromnim razdaljinama – nakon sat vremena truckanja i presedanja, napokon smo izbili iz vozića pravo u podzemni ulaz muzeja, gde nas je ghurka iz obezbeđenja razvrstao u stroj levo i stroj desno, uza zid, da čekamo na red za karte. Svi su nam najavljivali da su redovi ogromni, ali zasad se sa tim još nismo sreli. Ispred nas je bilo dvadesetak ljudi, i za petnaestak minuta smo već ušli u ciku i dreku podruma u kojem je postavka posvećena istraživanju kosmosa ispunjena milijardama uskomešane dece koja su mahnito jurila levo-desno, čačkajući, treskajući i bockajući svaki od eksponata. S obzirom da se većina sastojala od ekrančića sa animacijama i propratnim tekstom, pobegli smo glavom bez obzira u komparativni mir geološke hale.

Tu smo, zapravo, shvatili razmere problema. Hala o geologiji veličine je prosečne košarkaške hale, a plan zgrade koji smo grčevito stiskali u rukama ukazivao je da je to nekih 15-20% površine prvog od četiri sprata (plus podrum iz kojeg smo upravo klisnuli).

Kroz lavirint hodnika izvukli smo se u hale sa zoološkim postavkama, i ubrzo naleteli na prve diorame. Za slučaj da ne znate, diorama je izložbeni model, često u pravoj veličini, najčešće nekog prizora iz života. I mi smo ih koristili, bile su popularno nastavno-obrazovno sredstvo tokom ranijih decenija, dok još video oprema i internet nisu bili sveprisutni kao danas – sećam se diorama sa patkicama sa ekskurzije u Kopački rit. Iste takve, još i dan danas, imaju po čitavom Muzeju, iako su, realno, izradu istih doveli do nivoa vrhunske umetnosti.

Diorama za dioramom, protrčavši prvi sprat, ubrzo shvatamo da do 17:45, kada zatvaraju, nećemo videti ništa od muzeja, te smo napravili pauzu za kafu i izvršili prirodnu selekciju spratova i hala koje ćemo obići. Prva stanica? Dinosaurusi!

Dinosaurusi zauzimaju najveći deo čitavog jednog sprata, i na moju neizmernu radost se ispostavilo da, za razliku od najvećeg dela muzejskih postavki, nisu u pitanju gipsane replike i diorame, već originalni skeleti. U poređenju sa drugim velikim prirodnjačkim muzejom u kojem sam bio, onim u Beču, ovaj američki je kao preslikan u ogledalu: tamo je sve pravo, svi fosili, životinje, drevni alati i kosti – osim dinosaurusa, koji su uglavnom replike.

Dalji put nas je proveo kroz hale kao što su ona posvećena podzemnom svetu, ili pak severnoameričkim pticama, sačinjene, vidi čuda, od diorama sve vrljavijeg kvaliteta, tako da smo malo po malo odustali, shvativši da smo većinu tih životinja imali prilike da vidimo, više puta, neke čak i u prirodi, a većinu u zoo vrtovima – žive. Konsolidovali smo se, i uz poslednji napor protrčali kroz sprat i po posvećen raznim “peoples”.

Ta množina inače množinske imenice vrlo je indikativna za kolonijalističko razmišljanje po kojem su svi koji nisu beli Evropljani, strpani u neku kategoriju “peoples” – tu su “Asian peoples”, “African peoples”, “South American peoples” i tako halu za halom poharanih artefakata i arheoloških nalaza.

Jedan dan, svakako, nije dovoljan za ovoliku instituciju, čak ni ako je razgledate, kao mi, na preskok. Proveli smo čitavo jedno radno vreme tamo, ožuljali smo tabane dotle da su sad ravni, i opet smo gomilu toga propustili. Jedino što je ostalo da učinimo bilo je da se lagano izvučemo iz muzeja, zaputimo u uređene dubine komšiluka Ist Vilidža u potrazi za popust-radnjom za bendžolele i za restoranom sa nudlama koji su nam preporučili na 4Square. Bendžolele nismo našli – rasprodati su, ali zato nudle jesmo našli, nisu rasprodate, i fantastične su.