Što putovanje duže traje, sve je teže ustati rano. Tako i mi polako pomeramo prvi jutarnji obrok, sa doručka, na branč, a uskoro će, kako vidim, postati lanč. Rešeni da, kad smo u Njujorku, budemo Njujorčani, pošli smo na branč na Menhetn, ni manje ni više nego u Soho.

Zapravo, razlog iz kojeg smo pošli u Soho je bio taj što se tamo nalazi Leslie Lohmann muzej gej umetnosti, a pride nam je objašnjeno i kako je taj kraj, pogotovo zapadnije, ka Čelziju, prepun razuzdane, kahm, slobodne ljubavi po ulicama. Pošto smo u potpunosti za razuzdanu i slobodnu ljubav po ulicama, to je zvučalo kao neizostavna destinacija.

Branč k’o branč, osim cene ništa ga posebno ne razlikuje od branča bilo gde drugde, osim možda gužve i diverziteta naroda koji prolazi kroz lokal. Muzej je prostor veličine osrednjeg stana, sa dve tri sobice fotografija. Srećom, za razliku od većine drugih muzeja po gradu, ulaz je besplatan.

Ne znajući koliki je muzej, taj dan smo odvojili za obilazak istog, te smo shvatili da je još uvek prepodne, a da nemamo dalje planove. Irena nas je okrenula ka zapadu, kroz Čelzi (razuzdanosti – ni od korova – tu i tamo poneki par sedi i nevino ispija kaficu), gde smo nakon malo lunjanja i petljanja po galerijama naišli na High Line.

U pitanju je bivša železnička trasa koja je nekad davno dopremala teret u srce grada – kada je došlo vreme da se ruši, nekoliko lokalaca se pobunilo, osnovalo NVO za zaštitu linije, i skupivši novac pretvorili su je u izdignuti park, kako bi se to izlizanim rečnikom reklo, oazu zelenila u betonskoj džungli.

Uspentravši se uz stepenice, udario nas je veseli šok – pa ovde je sniman…! – jeste Irena, jeste Sebastiane, baš tu je snimljena jedna od epizoda serije Louie. Taj nadrealni osećaj koji vas ispunjava svaki put kad ušetate u neki set, pa, Njujork vam je spremio dosta takvih momenata.

High Line je dugačka, blago meandrirajuća stazica okružena zelenilom kroz koje se pruža pogled na bivše industrijske dokove i blokove, stambene i poslovne zgrade, i nešto malo dalje, ka reci Hadson. Kada nije vikend, nije ni preterana gužva, i ovaj prostor nudi savršenu priliku da se razgleda Njujork, ali sa visine i nekako izdvojeno, ali opet tu – dišete isti vazduh, peče vas isto sunce, ali niste izgubljeni i stisnuti među džinovskim zgradama.

Malo po malo, došlo je i predveče i ophrvao nas je umor od šetnje, te smo nevoljko napustili tu oazu, i pošli da izvršimo dužnost i odgledamo stand-up predstavu u jednoj od zamki za turiste na Tajms Skveru, mi i gomila mornara, marinaca, zbunjenih francuskinja koje ništa nisu razumele, i ponekog rumenog turiste. Uprkos osrednje-do-lošim kritikama na internetu, komičari su uglavnom bili odlični, sa izuzetkom poslednjeg (ispalo je – što je veće ime, tim je gori komičar).  Kako su nam lepo rekli da ne sedamo u prvi red da ne bismo bili “that guy”, seli smo u drugi i bili fino isprozivani. Zapravo, da nas nisu isprozivali,  bili bismo kanda razočarani, jer je deo stendapa – participacija i šala na sopstveni račun.

Na kraju dana smo, ipak, rešili da se prepustimo i priznamo sebi da, uprkos svemu, jesmo baš to čega se branimo svim silama – turisti – te smo se prihvatili foto aparata i ispentrali na centralni, blještavi amfiteatar Tajms Skvera i počeli zdušno da škljocamo.