Zaputili smo se u duboki Bruklin u potrazi za dve stvari – mitskom prodavnicom stripova Galaxy i za, navodno, najboljom picom na svetu koju mesi i mrsi gospodin Domeniko deMarko, potaknuti video prilogom koji je Žarko sa nama podelio u toku priprema za put. Pošto je dan bio topao, mada malo oblačan, poslušali smo prognozu koja je rekla da će biti suvo sa oblacima, i nismo poneli jakne.

Naravno, čim smo sjahali sa metroa, otvorilo se nebo.

Čekali smo neko vreme ispod nadvožnjaka, u društvu drevnog prodavca hot dogova i par lokalnih ludaka, dok nam se nije učinilo da je pljusak dovoljno popustio da se pridružimo entuzijastima koji su svako malo istrčavali, žureći kojekuda, sa novinama ili kesama na glavama.

Avaj, poseta prodavnici nije urodila plodom. Došljapkali smo, pomalo, mada ne preterano, mokri, razmileli se razgledajući šta sve ima, indiskretno se nasmejali štreberskoj raspravi o Hulkovoj ulozi u vanzemaljskoj invaziji iz poslednjeg broja, pitali za Krazy Kat figuricu, i dobili odgovor da se tako nečemu ne nadamo. Prodavnice stripova i igračaka uglavnom drže najnovije i najbesnije stvari – ako želite Iron Man figuru u prirodnoj veličini: nema problema. Čak i metar i po skulpture Aliena, sa fino rezbarenim detaljima: nema problema. Krazy Kat ili Ignatz – čuli su za njih, svakako, ipak su oni braća štreberi, ali to je sve tako matoro.

Metro nas dalje vozi do stanice zelenog metroa za koju me mapa ubeđuje da je podjednako udaljena od picerije kao i stanica žutog metroa sa druge strane. Naravoučenije ove priče će, naravno, biti da ne verujete mapama.

Nakon istovara na najvećem prokletom groblju na svetu, zapucali smo kroz industrijski, pa kroz predgradski kraj, ulicu za ulicom, žuljajući već žuljava tabana, dok me nije pitala “a koliko još?” i ja odgovorio “pa, to je u petnaestoj”. Tabla iznad nas je pokazivala da se nalazimo u trećoj ulici. Jedno “u pi!@#$ %@!($” i dosta nervoznog šipčenja kasnije, stigli smo do Di Fara picerije, ugnježdene na neuglednom bruklinskom ćošetu između beskrajnih mini marketa, vešeraja, prodavnica mobilnih telefona i svakojake tehnike i naravno, sveprisutnih ludaka, prosjaka i inih zgubidana.

Pica koju pravi gospodin diMarko je, svakako, fina. Napokon, čovek se doselio tu preko pola veka, i od tada, pa do danas, ne radi ništa drugo, nego isključivo mesi i priprema picu, iz dana u dan, svaki bogovetni dan. Kora je odlična, sir je kvalitetan, a bosiljak koji, navodno, uzgaja na svojoj terasi, je svež i mirište bogovski. Ipak, nakon što smo proputovali Toskanu, ali još važnije, nakon što smo proputovali Istru, njegov rad je, ipak, vrlo prosečan. Ako je ovo najbolje što Njujork ima da ponudi, a ponuda na drugim mestima u gradu je bila mnogo, mnogo gora, onda Njujork ne zna šta je dobra pica.

Naravno, sama hrana nije jedini razlog zašto smo se zaputili na drugi kraj Bruklina. Atmosfera u piceriji je fantastična, uvek je gužva i morali smo da se laktamo i borimo za stolice u malenoj, zadimljenoj prostoriji. Šlag i trešnjica na torti su, ipak, bila dva prava Njujorčanina. Kao da su izašli pravo iz epizode Sopranosa, sa svojim unjkavim italo-američkim akcentom (“i’ss roah hee in noo yoak”), utegnuti u trenerke i obliveni tetovažama, u društvu jedne, akhem, gospođe,  prepričavali su jedan drugom dogodovštine iz ćuze, uz živopisne igrokaze kako bi dopunili svoje ne-baš-raskalašne lingvističke veštine. Kada su oni otišli, atmosfera je utihla, pa smo i mi pošli, nazad u beskrajnu šetnju, povremenu, upornu i prijatnu gradsku kišu, i na kraju na 3D IMAX bioskopsku predstavu gde smo gledali holivudski blokbaster u kojem su uzduž i popreko isporazvaljivali lokacije po kojima smo se šetali svega petnaest minuta ranije.

najvećem prokletom groblju na svetu