Osvanuo nam je i taj divan dan, divan dan, divan dan, datum koji sad već tradicionalno provodimo na nekom dalekom putu. Početni uslovi nisu baš bili savršeni – boljka koja je počela prethodnog dana još uvek nam je rvala lepšu polovinu, a i ja sam još uvek osetio, mada sad već sasvim blage, zaostale posledice perjanog jorgana. Ipak, napolju je šljaštilo sunce, i imali smo jasan plan – lagani doručak negde u Vilijemsburgu, piknik u Central Parku, a potom gde nas noge odnesu, na nešto sa spiska stvari za uraditi što još nismo precrtali, i uveče na piće sa njujorškim drugarima u nekom od bezbrojnih kafića ili kafana.

Možda smo već pominjali, ako jesmo, prekinite nas, da je Njujork izuzetno šaren. Govoriti o Njujorku kao o monolitnom entitetu, ukoliko ne govorite o prostim činjenicama kao što je površina i broj stanovnika, je prosto nerealno i netačno, možda čak i ograničeno. Prvi stan u kojem smo bili nalazio se na tromeđi afroameričke, hispano i ortodoksne jevrejske zajednice, bogato prošaranoj sirnobelim hipsterima – u krugu od 100 metara je obitavalo više radikalno različitih kultura nego što Beograd ima na svojih tristašezdeset kvadratnih kilometara, a u pitanju je bio samo jedan minijaturni ćoškić jedne oblasti u jednoj od pet velikih opština tog velegrada.

Prešavši put od četiri-pet stanica metroa (na liniji koja ih ima oko 30) premestili smo se, u ranijem tekstu, sa oboda Vilijemsburga, oblasti u okviru opštine Bruklin, u njegov centar, time temeljno izmenivši ambijent. Svakako, sa jedne strane su nam i dalje bili ortodoksni Jevreji, žurno hodeći okolo sa mrkim licima optočenim loknicama, a sa druge su se u liniji protezali Meksikanci ili pak Kubanci, nismo bili sasvim sigurni, razgaćeno i razuzdano treskajući karte po limenim stolovima sa mnogočlanom familijom uz tandrkanje razdrndanog tranzistora. Međutim, seoba nas je zapravo dovela nadomak umetničkog jezgra Bruklina, spleta uličica u kojima je praktično svaki stanovnik nekakav umetnik, i, posledično, konobar/ica u nekom od mnogobrojnih kafića, restorana ili pak egzotičnih lokala načičkanih duž Bedford avenije, gde možete da nađete sve, od norveških specijaliteta, preko vedske makrobiotike, do tradicionalno južnjačkog restorana, od prodavnice ploča sa umišljenim prodavcima, preko dizajnerske vintage odeće i nakita, do priručnih buvljačkih tezgi kraj puta na kojima se budzašto prodaju mala remek dela, od garaže za sređivanje čopera pune veselih bajkera, preko najgizdavije odevenih rodno nestandardnih parova koji šetaju svoje smešne mikroskopske kučiće, do ekipe ekstremnih hipstera sa lulama i sukanim brkovima koja već godinama snima konceptualni dokumentarni film o deridijanskoj dijalektici lokalne grafiti-kulture.

E, pa u nedelju ujutro smo iz svog minijaturnog sobička ispuzali, krmeljavi i slinavi, u sred čitavog tog nabujalog, rascvetalog, razuzdanog, predivnog kutka Bruklina. Onjušili smo lokalni dajner, oprezno obigrali oko lokalne pekare. Kupili preskupi kroasan i fantastično ukusan šejk sa muslijem, seli kod Norvežana na valjano spremljen espreso. Udisali sunčev sjaj i uživali, čitavim bićem, u radosti koja kao da je plivala po vazduhu, širila se sa mirisom tek procvalih lipa i uvlačila se u sve pore.

Kada smo, ipak, popili i pojeli sve što smo namerili, i kada je sunce već počelo opasno da prži, rešili smo da pređemo na drugu fazu plana i zavučemo se u hladovinu Central Parka, da lenstvujemo na krpi uz slatkiše i neko prijatno piće, međutim negde između bruklinske stanice metroa na kojoj smo ušli i menhetnske stanice metroa na kojoj smo izašli, nebo se smračilo, i kao dežurni detektor, po ćeli sam osetio prve kapljice kiše.

Uzdahnuli smo, slegli ramenima, i kao što svaki dobar turista mora da bude spreman u svakom trenutku, u hodu promenili plan, okrenuvši se ka jednom od dva glavna vidikovca na Menhetnu. Onaj poznatiji je, svakako, Empajer Stejt, ali pošto je poznatiji i za koji sprat viši, i cena mu je 30% viša, a gužva za ulaz je mnogo veća. Pošto smo krenuli na blef, bez provere kada je najbolje vreme za odlazak gore, odlučili smo se za drugu opciju, kako će se ispostaviti, mnogo bolju: Top of the Rock, odnosno vrh zgrade Rokefelerovog centra (da, kaže se RokEfeler). Rokefelerov centar je sam po sebi monumentalna građevina, a vidikovac na tri sprata je pun pogodak, pošto se sastoji od dva zastakljena sprata na kojima možete, a ne morate da izađete na otvoreno (spremala se, je l’ da, kiša), i samog vrha koji je u potpunosti na otvorenom, mada uvučen od ivice toliko da, ako bi neko poželeo da se baci odatle, uprkos svim naporima mogao bi samo da tresne na ogromnu terasu sprata ispod.

O pogledu sa vrha neću da vam pišem mnogo, jer to je pogled koji se najčešće vidi kada vam neko prikazuje Njujork iz gornjeg rakursa – praktično svaki turista vredan svojih belih čarapa u sandalama, pored Kipa slobode i pejsaža Menhetna sigurno ima bar tuce fotografija snimanih sa jednog od dva vidikovca. Napomenuću samo da je Top of the Rock možda zaista bolji izbor ako se opredeljujete za samo jednu od ove dve zgrade, i zbog svega navedenog (manji redovi, tri kaskadno postavljena sprata, itd.) ali i zbog toga što on pored šume nebodera gleda i neposredno na Central Park, tako vam zapravo dajući osećaj perspektive i ogromnih dimenzija tog zelenog prostora koji Njujorčani, uprkos mahnito razuzdanim cenama nekretnina i građevinskog prostora na Menhetnu, čuvaju skoro religijskim žarom. Dodatni bonus je i čovek koji radi u obezbeđenju, a koji je bacio letimičan pogled na moju majicu, prepoznao simbol Klingonskog carstva, i zbio šalu, sve u tri sekunde koliko sam proveo prolazeći kroz aerodromski detektor metala na ulazu.

Druga stvar koju bih preporučio jeste da, ukoliko posedujete božansku moć da predvidite vremenske uslove, pogodite upravo kombinaciju koju smo mi iskusili – počeli smo sa oblacima, izmaglicom i blagom kišom, što se potom sve razvejalo, ostavljajući predivan, bistar, sunčan dan sa filmskim, paperjastim oblacima na nebu. Fotografije će vam i dalje biti iste kao i fotografije svih ostalih milijuna turista koji su prošli tuda, ali će zahvaljujući svetlu i kontrastima to biti bar prokleto dobre fotografije iste kao i fotografije svih ostalih milijuna turista koji su prošli tuda.

Pošto je vreme nastavilo da se nećka, čas nas pržeći tropskim zracima sunca, čas nas obasipajući prohladnom kišicom kakva najviše nervira nas, ćelave, definitivno smo odustali od piknika u prirodi, kupili smo paket kapkejkova koji, kako se ispostavilo, nisu bili ni prineti onima kod Moli, provukli smo se kroz set na kojem se snimao film sa glumcem koji definitivno nije Adam Sendler, ali jeste Ben Stiler, i zapucali smo u Kvins, kod našeg drugara Bogija. Plan je, kao što sam pomenuo, bio da se tu skupimo i zapucamo u neku kafanu, ali svaki turista mora da računa na nepouzdanost komunikacija kada je u romingu i kada wifi koristi kako i kada ulovi neki Starbaks u prolazu, tako da nismo uspeli da se sporazumemo sa ostatkom društva, te smo proveli prijatno, lagano veče, duvajući sveću na kapkejkovima, nadmećući se u sviranju električne gitare zakačene na X-Box i razmenjujući utiske sa njegovim roditeljima, koji su u Njujork došli isti dan kada i mi, sve dok nije došlo doba da pokušamo da izvedemo kompleksnu kombinatoriku višeg nivoa sa linijama metroa ne bismo li stigli kući, puni utisaka, ali i sve više setni, jer smo polako ušli u poslednju nedelju našeg boravka u pupku sveta.